Page 317 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Večiti kalendar maternjeg jezika

UVOD u „VEČITI KALENDAR MATERNJEG JEZIKA“ trebalo bi da bude otprilike ovo:

Ovde će - to je moja namera - na desetinama i desetinama stranica biti govora o
stotinama reči, možda i više, ali bolje da to ostavimo sreći i slučaju, jer od njih i tako sve
najviše zavisi.

Možda će se nekome ovaj moj pokušaj da izrazim ono što sam osetio ili pomislio u
susretu i bližem dodiru sa nekim rečima učiniti jalovim i proizvoljnim poslom dokonog
pisca; možda. Možda se čitaočeva osećanja i mišljenja o rečima koje sam izabrao neće
podudarati sa mojima. Možda će asocijacije koje su one izazvale u meni biti čitaocu
neshvatljive i izgledati neosnovane. Bojim se da je to ne samo mogućno nego i verovatno.
Ali, sve ako i bude tako, ja ne smatram ovaj posao potpuno izgubljenim ni uzaludnim, ili
bar ne više nego što su to ostali moji radovi. Ukoliko ove reči u vama ne izazovu ista ili
slična osećanja, vi možete potražiti druge reči sa kojima ćete moći igrati svoju igru.
Glavno je da se pokaže da je igra moguća.

U svakom slučaju, molim čitaoca da ovde ne traži ni lingvistike ni filosofije; ništa do zapise
jednog pesnika o njegovim susretima sa rečima.

*

BEO, BELA, BELO - lepa i tajanstvena reč sa više značenja. Pun je narodni govor te reči
u raznim značenjima, kao i mitologija, poezija, geografija, i botanika i zoologija. Beli svet,
beli dan, beli car, bele pčele, bela zastava, bela magija, na belom hlebu, beli udovac,
„beloruka Junona“ 102 , bela vrana, belouška, beli bor, beli slez, Belić, Beljanski, Belogrlić,
Belobrk, Belostenec, Bjelopavlić, Beli Nil, Bela Crkva, Bijelo Polje, Bela Palanka, i možda
stotine takvih mesta u svetu, sve do ovog našeg Beograda koji je našao mesta i u
Prešernovoj poeziji. („Ni blizu, ni blizu do bele Turčije kjer v Donavo Sava se bistra izlije.“)

Reč višestrukog smisla i velikog domašaja ispunila je, evo, celu jednu belu stranicu i
ispunila bi možda još mnogo prostora, a ne bi mogla da obuhvati ni približno sve varijante,
ni da objasni svoje višestruko značenje, ni označi svoj krajnji domašaj. Stajala bi i dalje
pred nama, svetla, moćna, zvučna i bleštava, a nejasna i teško objašnjiva: beo, bela,
belo. Ali sećanja i asocijacije idu dalje i u neočekivanom pravcu.

Po čudnoj logici našeg sećanja meni se u ovom trenutku, u vezi sa ovom rečju, javlja lik
precvetale lepotice Ciganke sa Čubure. Bilo je to pre mnogo godina, a kao da je sada
gledam pred sobom.

Sedimo u polumračnoj krčmi pored kafe i rakije. Ona je malko nagnuta, zagledana u svoju
čašicu. Ostarela je pre vremena; jedino što je na njoj ostalo neokrnjeno, to su beli, čvrsti
zubi koji povremeno blesnu, dok mi sa zanosom i suzama priča o svom prvom ljubavniku i
o tragediji u kojoj ga je izgubila.

- A volela sam ga, gospodine! Jaooo, volela sam ga kao belog boga!