Page 312 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Sedeo sam dugo nad belom hartijom dok nisam uvideo da su minuti od kojih je
sastavljena nesanica jalovi i prazni kao snetljivo žito, i da od njih nema brašna ni hleba,
zdravlja ni dela, nego da ih valja preležati kao mrtvac, ali mrtvac čiji bolovi nisu prestali.

Digao sam se od nesuđenog posla i legao ponovo na postelju bez sna, gde mi je mesto,
sa jasnim saznanjem da je čovek dok god je živ sklon da veruje kako je njegova osuda
blaža i njegova muka manja nego što jeste, kao i da je svaka nada koju u nama očaj rađa
samo nova vrsta mučenja.

*

Ono što mi noćas ne da da zaspim ni da nađem mirna mesta na postelji, to je duboko,
bolno i davnašnje osećanje stida. Osećam stid zbog nepoznatog propusta, zaboravljenog
greha, tajne sramote koja je skrivana i zatrpavana kroz naraštaje i koja se probudila
noćas u mojoj svesti i potresla moje biće do mračnog dna.

To su crni nevidljivi pragovi na kojima čovek, iako je dotle srećno prelazio ponore i
planine, neočekivano posrne i padne, nezaustavno i zauvek. Kao da mu je suđeno da
umre od nevidljiva udarca iz daleka.

*

Na javi sam toliko puta mislio o smrti, tako često sam je doživeo u snu, ali sam je pravo i
duboko osetio samo u ovim trenucima između jave i sna koji ispunjavaju moju nesanicu.

Isto kao što sam nekad munjevito sagledao i shvatio rastenje i starenje, tako mi je sada u
jednom trenutku postala vidljivo jasna smrt našega tela.

Ne hodati, ne gledati, ne govoriti. Tkiva i sokove, koje smo navikli da smatramo svojima,
pomešati sa sokovima i tkivima u zemlji. Ući u nepoznat, nedeljiv i nerešljiv račun
postojanja bez svesti.

Tako mi se prisno i nedvoumno objavi biće smrti kao što mi se nekad, pod vrbama nad
jednom rekom, objavila suština života, plođenja i trošenja.

Posle toga sumračnog trenutka u postelji, prevario sam san i uspeo da malko zaspim. A
sada, kad sam se probudio, ne mogu pravo da se setim ni rečima da izrazim svoje
noćašnje saznanje. Znam samo da sam za trenutak sagledao i shvatio smrt tela.

*

Noć prolazi. Sna nema. Zaričem se: neću više da gledam na mali časovnik i da tako
merim svoju patnju. Kao što nenaoružan čovek koji se nađe pred opasnom zveri
pokušava da se spase praveći se da je ne vidi i ne primećuje, ja nastojim da zaboravim
časovnik i njegovo postojanje. Ali, šta vredi braniti se od saznanja dužine svoje nesanice
kad je svaki njen sekund nepodnošljiv. Kao spavanje snove, tako nesanica ima svoja
viđenja. I u svaki sekund može da stane beskrajan niz slika. Tako sam noćas odjednom,
neočekivano i bez ikakve veze, ugledao jedan prizor koji sam verovatno video pre mnogo
godina i potpuno zaboravio.