Page 316 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Ima nešto što moju nesanicu čini još težom i gorčom. To je misao da je ona, ovakva
kakva je, stvar na svom mestu; da moja noćna muka odgovara sasvim nesreći moga
dana; da sam tako voćka koja trune sa dva kraja; da je potpuno u redu i pravedno da
noću ne spavam kao što danju ne volim, ne verujem, ne radim ono što bi trebalo.

Tako sam lišen svega, i onoga što ostaje najbednijima i najnesrećnijima: prava da se
žalim ili bunim na svoj zao udes. I ostaje mi samo da bez nade i misli, koja bi me utešila,
čekam da se moj dan i moja nesanica sastanu i sklope, kao dve planine, i da me smrve
bez traga.

*

Sve što nikad nisam mogao u snu naslutiti ni na javi videti, kazala mi je nesanica svojim
nemim i mračnim govorom.

Ni meni koji ne mirujem danju i ne spavam noću nije sakrivena potpuno ljudska sreća.
Nemam je i ne vidim, ali naslućujem jasno i znam pouzdano da postoji. Nikad nisam
uspeo da stignem i dohvatim radost, ali sam celog veka za njom posrtao. I po tome sam
više nego što jesam, nešto bolje, lepše i vrednije nego ova zgrčena gomila mišića u
nemirnoj koži koja ne može da spava. Po tome ću, čini mi se, živeti duže i dostojnije nego
ovo telo koje sa svakim dahom, pogledom i pokretom nestaje, i u isto vreme biva gore,
slabije i ružnije.

Biću svuda gde bude pesme, živeću u svakoj melodiji, na putevima, pri radu, i u
stanovima ljudskim.

1937