Page 338 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 338
Ivo Andrić
Ivo Andrić je bio književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije. Dobio je Nobelovu nagradu
za književnost 1961. godine za roman Na Drini ćuprija (1945). Bio je član Srpske
akademije nauka i umetnosti.
Život
Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj
Austrougarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a
mati Katarina Andrić (rođena Pejić). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio
osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisao je sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju
bosansko-hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studirao je na
Filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorsku disertaciju „Razvoj
duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen
Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Andrić je odbranio na
Univerzitetu u Gracu 1924. godine.
U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva,
pripadao je naprednom nacionalističkom pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za
oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti.
Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavio je 1911. godine u „Bosanskoj vili“. Naredne godine
započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u
Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga je zatekao Prvi
svetski rat.
Po izbijanju rata vratio se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska
policija ga je uhapsila i odvela u šibenski, a potom u mariborski zatvor u kojem će, kao
politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom
zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.
Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je
ostao sve do leta 1917. godine.
Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za
činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u
Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke
„Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“ itd.
U junu 1924. godine u Gracu odbranio je doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni
pod uticajem turske vladavine“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i
Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova
pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije
Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha
„Jelena, žena koje nema“.
U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata nalazio se na funkciji opunomoćenog
ministra i izvanrednog poslanika jugoslovenske vlade u Berlinu (1939). Po izbijanju
