Page 341 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Crnjanski ističe kao najznačajniji srpski pisac 20. veka, a postmodernistički trendovi, od
Kiša do Pavića takođe nisu išli na ruku Andrićevoj reputaciji).

I, naposletku, bošnjačka kritika smatra da je Andrić pisac slabijeg zamaha i dosega od
Meše Selimovića i još nekih savremenih pisaca eksperimentalnog izraza.

Andrić o umetnosti

Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima
bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se
ističe njegov esej Razgovor sa Gojom i pripovetka Aska i vuk.

Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove
nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom
odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U
igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolozovan je umetnički nagon čovekov
kao „instiktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima
poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove
pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je
pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se
neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i
umiranje.

Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola
fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa
životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu
lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju
iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama
umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u
boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve
što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo
„života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život.

Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote
koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što
svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima
kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da
svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i
uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“.

Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe.
I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode.
Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire
put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi.

Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred
savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara
perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su
prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu
čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao