Page 42 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Između te dve krajnosti, obe podjednako netačne, kreće se čovek stazom svoje starosti,
nestanku u susret.

*

Ima ljudi koji su - ako ih okolnosti na to primoraju - pre voljni da, kao nevine žrtve,
nepravdu snose nego da je drugima čine. Po svojoj prirodi i ja spadam među njih. Ali ja, u
isto vreme, nastojim svim silama da ne budem doveden u takav položaj i prisiljen da
između ta dva zla biram.

*

Plač nejakog deteta u kolevci i gunđanje i „pesimizam“ starca pri kraju života istog su
karaktera i porekla. Iza jednog i drugog stoje isti uzroci i slične pojave. Nezadovoljstvo sa
svetom oko sebe i želja da se on menja, u isto vreme nesposobnost da se to ostvari i
potreba da se svoja nemoćna zlovolja bar rečima ili samo zvukom izrazi. Razlika je,
naravno, samo u tom što negodovanje novorođenčeta označava početak njegovog
uspona, dok starčeva mrzovolja prati poslednje dane njegovog zalaska.

Tako se uz pratnju iste ili slične muzike i pojavljujemo na zemlji i sahranjujemo u njoj.

*

Kad ljudi počnu da stare, sve radi protiv njih, ne samo vreme, njihov glavni neprijatelj,
nego sve u njima i oko njih. Njihovo telo uporno, samoubilački luči sve nove otrove koji im
zagorčavaju i skraćuju dane života. Njihov duh se slepo odupire svemu što obnavlja,
podmlađuje ili bar održava u snazi i svežini, a naprotiv, taloži i razvija u sebi sve ono što
zamračuje vidike i smanjuje životnu radost.

I kao da to nije dovoljno, po nekom čudnom i paradoksalnom pravilu, u ostarelom čoveku
se, uporedo sa opadanjem svih snaga, smanjivanjem mogućnosti i sužavanjem izgleda,
javlja odjednom preterana želja za savršenstvom u svemu, a kao posledica te lude želje:
nezadovoljstvo samim sobom i (još više) drugima, zlovolja, beznadežnost i očajanje.
Rastu sumnje i hladnoća u odnosu sa ljudima, a u isto vreme sve veća biva potreba za
tim istim ljudima, za toplinom, poverenjem, čistotom i odanošću.

*

Vara nas ovaj svet od trenutka kad oči otvorimo do onog kad ih jednom zauvek sklopimo.
Nepoznate i nadmoćne sile oko nas i u nama služe se nama, našom krvlju i svim našim
snagama za svoje nama nepoznate ciljeve. I kad nas istroše i sažegu, ostavljaju nas kao
praznu, sasušenu mahunu na zemlji.

A povremeno blesne u nama svest o svemu tome, blesne kratko i slabo, osvetli naš
nemoćni jad, pa se opet ugasi.

I što duže traje ta igra, to mi sve življe želimo njen brzi i konačni kraj.

*

Dum sinunt fata, vivite lieti!