Page 44 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Najveće ljudske tragedije i najteža stradanja ne mogu do kraja da pokolebaju u meni veru
da je život vredan da se živi. Ali kad vidim ljude koji su nepovratno izgubili snagu i
mogućnost da žive (mrtvi su, a ostala im samo sposobnost da pate!) kako traju dane
izvan život, u dugom i strašnom očekivanju konca, zamrači se u meni i moć rasuđivanja i
snaga životnog nagona, i ja duboko žalim sve što je osuđeno da se rađa, da traje,
dotrajava i nestaje.

*

Sve što je dobilo ime i što se može označiti brojem ili znakom, osuđeno je na jalov život i
patnju, isključeno iz opšte struje plodnog života i postojanja.

*

Sve je svirepo prema starijim i slabijim ljudima.

*

Život nas načne negde duboko u nama; neprimetno i neosetno označi mesto sa kojeg
starenje treba da otpočne svoj rad, a ono onda nastavlja i dovršava posao.

*

Ludo je zamerati životu što prolazi, kad znamo da mu je sav smisao i sva vrednost u tom
što je prolazan, ali od te nedoslednosti malo ko može da se odbrani.

*

Život mnogome od nas prolazi u borbi sa svojim rođenim čulima. U mladosti, kad nam
izgledaju svemoćna i preča od svega, naša čula su svojom besnom i anarhičnom
aktivnošću pravi krvnici našeg života. A u starosti patimo od njih ne manje, samo drukčije;
zbog njihovog naglog opadanja i dotrajavanja.

*

Teško onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi, da bi se on sam izdigao,
ili bolje rečeno: da bi imao iluziju da se izdigao.

*

Toliko mesta i vremena treba da se čovek začne, rodi i odraste, a samo jedan trenutak i
nekoliko pedalja zemlje dovoljni su da taj isti čovek mine ko da nikad nije ni postojao.

*

Gledajući po ceo dan i dobar deo noći more, visoke planine, gole i šumovite, i mala mesta
razasuta obalom, drevne ljudske puteve i vekovna boravišta, čovek dolazi sam sebi ne
samo smrtan i prolazan nego kao da nikad nije ni postojao.

*