Page 45 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Nikad se, čini mi se, nisam osećao bliži životu, nikad moje zanimanje za sve oblike
ljudske delatnosti nije bilo dublje ni svestranije. Bezimeni morski talas vezuje me brzo i
neposredno sa morskim putevima i dalekoj prošlosti, žuti cvet od šest latica sa
beksrajnošću rasta i plođenja, a najobičnija reč, čuvena u prolazu, sa sudbinom
celokupnog, večno ugroženog čovečanstva.

I upravo ta bliskost sa suštinama pojava oko mene izbiva na mahove misao o bliskoj
smrti. A ta misao i sama je kao mala smrt.

*

Umirući (ili tačnije rečeno: misleći o svom poslednjem času).

Stigao sam, izgleda, na mesto sa kojeg nikad nije trebalo polaziti. Nije ni strašno ni
veličanstveno. Dobro mi je, zlo ne može biti. Nije nikako i nije ništa. Kao kad se završava
krug, otprilike. Bez objašnjenja i bez ostatka. Dugo sam govorio za sebe. Jesam, a nisam
bio. Sad, kad postojim zaista, ne kažem ništa. Očigledno da sve što je bilo nije trebalo da
bude. Ali sad je zbilja kao da nije ni bilo. Završen krug. Kad kažem „krug“, to je samo
ostatak stare navike da se izražavam slikom. U stvari, čim se rasprši zvuk te reči - „krug“
neće više biti kruga ni potrebe za izrazom, ni misli koje je tu potrebu i taj izraz rodila.

*

Ma šta ljudi govorili nama ili oko nas, ma kako ih pažljivo slušali i ma šta im odgovarali, mi
u stvari mislimo uvek jedno isto: tu sam u svetu, živim pod nametnutim uslovima, sa
ljudima koje nisam ja sam izabrao; živeću još kratko, tri, pet ili deset godina, možda ni
toliko, ne znam kuda idem ni zašto se mučim.

To je glavno. Sve ostalo, sa svim ovim što mi sada govorite, i što uopšte možete da mi
kažete, ne vredi i ne znači za mene ništa.

Tako misli čovek dok vas sluša.

*

Nesreća je u tome što tako često, kraće ili duže, javno ili tajno, hoćemo da budemo ono
što nismo, ili da ne budemo ono što smo. Takvim našim prohtevima i ćudima, kojima ne
možeš videti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i
zagorčavaju ljudi i prilike oko nas.

*

Predmeti oko mene zadaju mi bol.

*

Putovanja? Čemu? Zašto tražiti tuđa lica i nove predele da iz njih, kao iz razasutih slova,
slažeš uvek isti odgovor na uvek ista pitanja. Zar nije bolje ostati kod kuće, bolje i
dostojnije? Smrt će doći i tamo.