Page 38 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 38
Zašto se čudiš što ljudi ne traže tvoje društvo, što ga većina njih izbegava? Seti se samo
šta ti misliš o njima, a šta sam o sebi. I sve će ti biti jasno.
*
Kakva razgovora ili sporazuma može da bude između vas i mene? Nesporazum, to je
jedini mogući oblik dodira između nas.
Vi poznajete sporedni, najmanji i najmanje bitni deo mene, a sve ono što sam uistinu bio i,
pogotovu, ono što sam mogao da budem i značim, sve što bi moglo nešto da vredi u
meni, sve je to van vašeg znanja, daleko od vašeg pogleda. - Potpuno naopak, a za mene
strašan odnos!
*
Starost donosi, sama po sebi, mnogo sitnih i krupnih briga i nezgoda. Ali, kao da nam to
nije dosta, mi sami pronalazimo nove povode nezadovoljstva. Mi se stalno plašimo da će
oni koji su „ludi i mladi“ pogrešiti, „otići predaleko“, učiniti nešto opasno i nepopravljivo.
Stalno imamo utisak da će bez naših saveta i upozorenja sve krenuti nizbrdo i u propast, i
stalno nam izgleda da nam događaji daju za pravo, da smo sve tačno predvideli, da smo
opominjali na vreme, ali da niko nije hteo da nas posluša. Pri tome ne primećujemo da
najveći deo tih naših briga ne potiče od stvarne ocene položaja, od istinske brige za stvar,
nego od našeg straha i nemoći, od toga što nismo više mladi i ludi nego stari i - ludi, što
sve oko sebe merimo svojom potrebom za mirom i nepomičnošću i svojim, a ne
mladalačkim potrebama, snagama i sposobnostima.
Ali starost je takva. Što manje imamo snage da utičemo na tok stvari oko nas, sve se više
osećamo odgovornim za sve i svakog, i sve nam nerazumljiviji, besmisleniji i opasniji
izgledaju postupci naraštaja koji nas stiže, i prestiže.
*
Prividna ravnomernost prirodnih pojava oko nas, koja nam omogućava da kratko živimo i
još kraće zadovoljavamo svoje nagone, stvara kod nas iluziju nekog predviđenog i
ustaljenog reda. A ceo taj naš svet, to je veliki časovnik koji nikad, ni prvog dana kad je
prohodao, nije pravilno radio.
*
Ono što se dešava oko nas puno je nemira, nesporazuma, briga i kolebanja; ono što treba
da bude i što je tek na pomolu puno je strepnje i neizvesnosti. I prvo i drugo zauzimaju
mnogo mesta u mom životu, jer drukčije ne može biti, ali o onom što je prošlo ja mogu
mirno i slobodno da razmišljam i govorim.
Ono što je prošlo za mene je, u stvari, jedino jasno i jedino - moje. Minuli životi i događaji
jedini su koji uistinu postoje, jer imaju sve svoje dimenzije i ne mogu slagati ni prevariti;
može se samo ljudski sud o njima menjati, ali oni sami ostaju takvi kakvi su, verni i jasni,
nepromenljivi i večiti, posvećeni smrću i nestankom, a vezani za život zauvek i
nerazdvojno.
*
