Page 86 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 86
Tako nam se priviđa svet oko nas dok, u stvari, to mi ubrzo umiremo u sebi.
Sve to traje svega sekund-dva, koliko čovek može da zaustavi dah, pa se opet, zajedno
sa svim oko sebe, vraćamo u svagdašnjicu, koju smatramo svojim redovnim životom.
32
„Le soir de la vie apporte avec soi sa lampe“ (Joubert).
Ali čovek koji je to napisao bio je jedan od onih duhova koji u svemu na svetu, za svako
zlo i svaku štetu traže neku naknadu, i uobražavaju da im je život sam zaista donosi.
Ukratko: izjednačenje i ravnotežu, uvek, svuda i po svaku cenu.
*
Ko bi mogao verovati da užas može postati svakidašnji život jednog čoveka!
*
Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo
što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju
da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim.
*
Uvek sam se čudio lakoći sa kojom praštamo sebi i zaboravljamo svoje nedobre
postupke, sve od sitnih grešaka prema drugim ljudima do velikih i ružnih nezahvalnosti i
neverstava ili do sebične ravnodušnosti prema svemu što se dešava oko nas.
Svi mi u tom grešimo, neko manje, neko više, a neki su tu sposobnost razvili u sebi do te
mere da izgleda kao da imaju već unapred spremljenu indulgenciju za svaki svoj grešan
postupak prema bližnjemu.
I ta naša spremnost i veština da za takve svoje greške i prestupe olako nalazimo
izvinjenje ili čak opravdanje mogu dobro da posluže kao mera opšte ljudske vrednosti
svakog od nas.
*
Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog
naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere.
Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko
sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.
*
Kad razmišljamo o ljudima, o onima koji se kreću oko nas kao i o onima kojih više nema,
živ čovek je uvek nekako ispred mrtvoga. Pokojnici, i oni najveći i najzaslužniji, ili koji su
nam najbliži, najdraži, izgledaju nam pomalo kao ljudi koji su u nečem pogrešili ili nešto
propustili, promašili, čak skrivili; u najmanju ruku kao ljudi koji nisu imali sreće i koji
zaslužuju naše sažaljenje.
*
