Page 83 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 83
jednog udarca, nego presvisne. I još, povrh svega, često u očima neupućenih izgleda kao
da dobrim delom i sam snosi krivicu za svoju sudbinu.
*
Pravi pakao to su sivi predeli nesanice po kojima kao munje i aždaje neprestano preleću
naše pogrešne predstave i jalove misli o svetu i o sebi u njemu, bez nade na neko
razumno rešenje ili spasonosnu promenu.
*
Sad često biva da se setim nekog od starijih i starih ljudi sa kojima sam se u životu sretao.
Tako, živo mi je u sećanju njihovo držanje, njihov govor, njihovi postupci i, naročito,
njihovo uporno staračko ćutanje. Sad mi postaje jasnije šta su oni tada mogli da vide i
osećaju, i šta su umeli (i morali) da prećute u razgovoru sa mlađima od sebe.
*
Čitajući (ili gledajući) kako neki vernici mrze i progone one koji ne veruju, pomišljao sam
da se oni tako nesvesno možda svete i za svoje slabo i nedosledno verovanje. To su
često revnosni i nečovečni fanatici. Pred tom pojavom u meni se javljala pomisao da bi za
one koji ne veruju bilo lakše i bolje kad bi vernici zaista verovali tvrdo i potpuno u sve ono
što nazivaju svojom verom.
*
Sam. Kako je lako izgovoriti tu reč i na njoj i oko nje ispredati samodopadne lirske
varijacije sa svojom dragocenom ličnošću kao središtem! A kako je teško (teško i
nemogućno) stvarno zamisliti i potpuno shvatiti i do krajnjih posledica primiti tu samoću!
„Sam“ - tri slova, koja se izgovaraju jednim jedinim dahom, a u stvari nebrojene godine i
nedogledna prostranstva, pustoši, odricanja i strahote svake vrste, bez ijedne svetle
tačke, bez najmanjeg predaha, bez nade i izgleda.
*
Dositej, pišući o grčkoj istoriji, ima i ovakvu rečenicu: „... da se svi zakunu na sveopštu
amnistiju to jest zaboravljenije sviju prošastih meždu sobom učinjenih obida.“
A Vuk kaže negde da je amnestija „Opšte oproštenje i zaborav svega što je učinjeno“.
(Prva godina vojevanja na dahije, str. 4)
*
„Starimo!“ Da, svakako. Ali to se može kazati za svakog od nas samo dotle dok se iz
svojih mladih ili zrelih godina primičemo starosti; u trenutku kad sa obe noge u nju
zagazimo, mi smo već prestali da starimo i pripadamo trećem svetu, koji nije ni više život
ni još smrt, a sačinjen je od elemenata jednog i drugog. Starost? To je priča bez kraja i
30
pitanje bez rešenja.
*
