Page 87 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 87
Neki ljudi izgledaju kao da su se još kod prvog pokreta u majčinoj utrobi bolno začudili
pritisku prostora i teskobe oko sebe - i od tog trena nisu prestali da se čude i zbunjuju pri
svakom pokretu i dodiru sa okolinom. To su mučenici.
*
On je govorio svojim zemljacima. „Ne volite da radite, ne umete da živite, a pogrešno
mislite da smrt, sama po sebi, ima nekog smisla i da rešava nešto u sudbini čoveka.“
*
Dešava se da čovek padne do najniže tačke telesnog i duhovnog bivstvovanja, do tačke
sa koje može ugledati kako se ruše kulise koje stvaraju iluziju našeg postojanja, a
poslednji pogled njegovih duhovnih očiju gubi se u praznini što se stere iza tih kulisa koje
nazivamo životom i smatramo takvim. To je više nego ugledati sopstveni kraj kao svršen
čin, jer posle toga, smrt nema šta da radi kod tog čoveka koji je pre smrti više nego mrtav.
To je pravi i najteži pad koji čovek može da doživi, jer to znači poslednjom iskrom vida
sagledati da se dešava ono što je najgore i što je uvek izgledalo neverovatno i nemoguće.
A sve to ne ostavlja nigde vidnog traga niti nosi određeno ime, iako je vidljivije od svih
stvari vidljivog sveta i stvarnije od svih vidova one naše ljudske varke koju nazivamo
stvarnošću.
*
Čovek može da posmatra prirodu sa ciljem da je upozna, kako bi se odbranio od nje ili je
iskoristio u svoje svrhe. Teško onom ko je posmatra sa drukčijim namerama, mislima i
osećanjima.
*
Noć je za njih zaista teži deo življenja, vreme koje se provodi u mraku ili sa pozajmljenom
svetlošću, kad se teško zaspi, nemirno spava i ružno sanja, a lako se i često budi i brzo
vraća potpunoj svesti o postojanju.
*
Po logici svoga bića, dosledno svome razvitku - oni gube prijatelje uz put.
*
Odlazim zbunjen i postiđen, kao da sam mnogima dužan mnogo, a znam: sve sam platio,
33
sve, i ono što sam samo poželeo, a nikad nisam očima video ni rukama taknuo.
Ovaj svet u kom živimo tako je sazdan da je onaj koji se plaši već izgubljen.
*
Pred njim je vreme u svim svojim oblicima i dimenzijama i on sam u tom vremenu u svim
fazama i stanjima, i još nezačet, i još živ, i mrtav u življenju, na putu ka nestanku. Vidi
samo suštinu postojanja.
