Page 371 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

превару, не одем? Не само да би то било сурово, и да би ме сви осудили, него би то било
глупо с моје стране.«

- Петре, не требају кола. Ја идем у Петроград - рече лакеју.
Алексије Александрович решио је да иде у Петроград и да се види са женом. Ако је њена

болест превара, он ће оћутати и отпутовати. Ако је заиста на самрти, и жели да га пред смрћу
види, опростиће јој ако је затекне живу, а одаће јој последњу пошту ако дође сувише доцкан.

Целога пута није више мислио о томе шта треба да ради.
Са осећањем умора и нечистоће, који су последица ноћи у вагону, кроз рану петроградску
маглу возио се Алексије Александрович по пустом Невском проспекту и гледао преда се не
мислећи о ономе што га је очекивало. Није могао да мисли о томе зато што, замишљајући

оно што ће бити, није могао да одагна претпоставку: њена смрт, ако дође, одједном ће
разрешити сву тешкоћу његовог положаја. Хлебари, затворени дућани, ноћни кочијаши,
покућари, чистачи улица промицаху пред његовим очима, и он је све то посматрао трудећи се
да у себи угуши мисао на оно што га очекује, на оно што не сме желети, па ипак жели.
Стигне до улаза. Један обичан фијакер, и каруце са заспалим кочијашем, стајали су ту.

Ушавши у трем, Алексије Александрович као да у далеком кутићу свога мозга нађе одлуку
коју усвоји. Тамо је стојало: »Ако је превара, мирно презрети и отпутовати; ако је истина,
очувати пристојност.«
Вратар отвори врата пре него је Алексије Александрович зазвонио. Вратар Петров, иначе

Капитонич, имао је необичан изглед: у старом реденготу, без вратне мараме, у папучама.
- Како је госпођа?

- Јуче се срећно породила.

Алексије Александрович застаде и пребледе. Сад је јасно разумео с каквом је силином
желео њену смрт.

- А како се осећа?
Корнеј, у јутарњој кецељи, стрча низ степенице.

- Врло рђаво - одговори он. - Јуче је био конзилијум, а и сад је лекар овде.

- Узми ствари - рече Алексије Александрович и осетивши неко олакшање од извештаја да
ипак има наде на смрт, уђе у предсобље.

На вешалици беше официрски шињел. Алексије Александрович спази то и упита:
- Ко је овде?

- Доктор, бабица, и гроф Вронски.

Алексије Александрович пође у унутарње одаје. У салону не беше никога; из њеног
кабинета, на звуке његових корака, изиђе бабица у капи с љубичастим тракама.

Она приђе Алексију Александровичу, и узевши га за руку са присношћу због близине
смрти, поведе га у собу за спавање.

- Хвала богу кад сте дошли! Само о вама, па о вама - рече она.
- Дајте брже леда! - чу се из собе за спавање заповеднички глас докторов.

Алексије Александрович уђе у њен кабинет. Крај њеног стола, на ниској столици, седео је
Вронски, покрио лице рукама и плакао. На глас докторов он скочи, склони руке с лица и