Page 368 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Можда је и то било за неко добро! Ви морате мени много шта опростити. Морам вам то
казати.

То је било једно од онога што је хтео да јој каже. Решио је да јој одмах првих дана каже
две ствари: да није тако чист као она, и да не верује у бога. То је било тешко, али он је
сматрао да јој мора казати и једно и друго.

- Не, не сад, доцније! - рече он.

- Добро, доцније, али на сваки начин да кажете. Ја се не бојим ничега. Ја треба све да
знам. Сад је свршено.
Он доврши:

- Свршено да ћете ме узети онаквог какав сам... нећете ме се одрећи? Је л’ те?

- Не, не.

Њихов разговор прекиде mademoiselle Linon која, иако претворно, али нежно смешећи се,
дође да честита својој омиљеној васпитаници. Још она и не изиђе, дођоше да честитају
слуге. Затим дођоше рођаци, и отпоче она блажена лудија из које Љевин није изашао до
другог дана по својој свадби. Љевину је непрестано било незгодно, досадно, али је
напрегнутост среће све више расла и увећавала се. Он је стално осећао да се од њега тражи
много шта што он не зна, и радио је све што су му говорили, и све му је то причињавало

срећу. Он је мислио да његова веридба неће имати ништа слично са другима, да би обични
услови веридбе покварили његову особиту срећу; али се свршило тиме да је чинио све што и
други, и његова се срећа од тога само повећавала, постајала све више особита, таква да се ни
с чим не може и неће моћи сравнити.

- Сад ћемо јести бомбона - говорила је m-lle Linon, и Љевин је ишао да купи бомбоне.

- Баш ми је мило - рече Свијажски. - Саветујем вам да цвеће узимате код Фомина.
- А зар то треба? - И ишао је у Фоминову радњу.

Брат му је говорио да узајми новаца, јер ће бити много расхода, поклона...

- А зар су поклони потребни? - И отрчао је ка Фулдеу.
И код посластичара, и код Фомина, и код Фулдеа, видео је да су га очекивали, да му се

радују, и да прослављају његову срећу као и сви с којима је имао посла тих дана. Необично је
било што су га не само сви волели, него су и сви пређе несимпатични, хладни и равнодушни
људи, одушевљавајући се сад њиме, покоравали му се у свему, нежно и деликатно се
опходили према његовом осећању, и делили његово уверење да је он најсрећнији човек на
свету, јер је његова вереница била врхунац савршенства. То исто је осећала и Кити. Кад је
грофица Нордстон допустила себи да наговести како јој је она желела нешто боље, Кити се

тако ражестила, и тако поуздано доказала да од Љевина нико на свету не може бити бољи, да
је грофица Нордстон то морала признати, и у присуству Кити није више сусретала Љевина
без одушевљеног осмеха.
Објашњење, које је Љевин обећао вереници, било је један тежак догађај у то време.

Пошто се посаветовао са старим кнезом, и добио од њега допуштење, он предаде Кити свој
дневник у којем је било написано оно што га је мучило. Он је тај дневник писао имајући у
виду своју будућу жену. Њега су мучиле две ствари: одсуство невиности, и безверје. Признање
безверја прође неопажено. Кити је била религиозна, никада није сумњала у верске истине,