Page 376 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

»Ви ме можете згазити у глиб«, чуо је речи Алексија Александровича и видео га пред
собом; видео је и лице Анино са грозничавим руменилом и сјајним очима које су са
нежношћу и љубављу гледале не у њега, већ у Алексија Александровича; видео је своју, како
му се чинило, глупу и смешну прилику, кад му је Алексије Александрович одмицао руке од

лица. Опет опружи ноге, баци се на диван у пређашњи положај и затвори очи.
»Заспати! Заспати!« - понови у себи. Али са затвореним очима он још јасније виде Анино
лице онакво какво је било оне незаборављене вечери пре трке.

- Тога нема, и неће више бити; она жели да то избрише из својих успомена. А ја без тога
не могу живети. Како да се помиримо? Како да се помиримо? - рече он гласно и несвесно
поче понављати ове речи. Понављање тих речи задржавало је ницање нових слика и

успомена које су му се, он је осећао, гомилале по глави. Али понављање речи није могло
задуго задржати уобразиљу. Са изванредном брзином почеше се јављати најлепши тренуци, а
уједно с њима и скорашње унижење. »Скини му руке« говорио је глас Анин. Он уклања руке,
и осећа посрамљен и глуп израз свога лица.

Лежао је и даље трудећи се да заспи, иако је осећао да није за то било ни најмање
изгледа; и непрестано је шапатом понављао случајне речи уз какву било мисао, желећи да
тиме заустави ницање нових слика. Ослушну - и чу речи које су понављане чудноватим
лудачким шапатом: »Ниси умео да цениш, ниси умео да се користиш. Ниси умео да цениш,
ниси умео да се користиш«.

»Шта је ово? Да ја не лудим? - рече у себи. - Можебити. А од чега се другог и луди, због
чега се и убијају?« - одговори самом себи, и отворивши очи са чуђењем угледа поред своје
главе везено јастуче које је радила Варја, жена братова. Он додирну кићанчицу на јастучету, и
покуша да се сети кад је Варју последњи пут видео. Али мислити о нечему страном било је

тешко. »Не, треба заспати!« Помаче јастуче и притисну га главом, али је требало чинити
напоре да одржи очи затворене. Опет скочи и седе. »За мене је свршено - рече у себи. - Треба
размислити шта да радим. Шта је још остало?« Његова мисао брзо облете живот ван његове
љубави према Ани.

»Частољубље? Серпуховски? Свет? Двор?« Ни на чему се није могао зауставити. Све је
то раније имало смисла, али сад је све то ишчезло. Устаде с дивана, скиде мундир, попусти
каиш, и обнаживши чупаве груди да слободније дише, прође по соби. »Овако се луди - понови
он - и овако се убијају... да би се избегла срамота« - додаде лагано.

Приђе вратима и затвори их; затим, са заустављеним погледом и чврсто стегнутим зубима
приђе столу, узе револвер, прегледа га, намести га са зрном пред цев, и замисли се. Оборене
главе и са изразом напрегнуте мисли стајао је непомично око два минута с револвером у

руци, и размишљао. »Разуме се«. рече у себи, као да га је логичан, дуг и јасан ток мисди
довео до несумњивог закључка. У самој ствари, ово за њега убедљиво »разуме се« било је
само последица понављања све истог круга успомена и представа кроз који је прошао већ
десетак пута за овај сат времена. Исте успомене о срећи на свагда изгубљеној, иста
представа о бесмислености свега што у животу предстоји, иста свест о своме унижењу. И све
иста узастопност ових представа и осећања!

»Разуме се«, понови он кад му се мисао по трећи пут упути истим омађијаним кругом
успомена и мисли, и управивши револвер у леву страну груди тргне јако целом руком као да
ју је одједном стегао у песницу, и повуче обарач. Не чу пуцањ, али га снажан ударац у груди