Page 369 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

али Љевиново спољашње безверје нимало је не дирну. Она је кроз љубав познала сву његову
душу, и у његовој души видела оно што је желела; а што се такво душевно стање назива
безверјем, то јој је било свеједно. Друго признање довело ју је до горког плача.

Љевин јој није без унутрашње борбе предао свој дневник. Он је знао да између њега и ње
не може и не треба да има никакве тајне, и стога је решио да тако треба да буде; али није
давао себи рачуна о томе како то може подејствовати на њу, није се уносио у њену душу. Тек
кад је тога вечера, пред одлазак у позориште, дошао к њима, ушао у њену собу и видео
уплакано и несрећно њено лице, због непоправимог јада који је он изазвао, жалосно и љупко

њено лице, схватио је пучину која раздваја његову срамну прошлост од њене голубије
чистоће, и ужаснуо се од онога што је учинио.

- Узмите, узмите ове страшне књиге! - рече она одбацујући свеске које су лежале пред
њом на столу. - Зашто сте ми их дали!... Не, ипак је тако боље - додаде сажаливши се над
његовим лицем. - Само, то је страшно, страшно!

Он обори главу ћутећи. Није могао ништа да каже.
- Ви ми нећете опростити? - прошапута он.

- Не, ја сам вам опростила, али то је ужасно! Међутим, срећа је његова била тако велика,
да је ово признање није могло нарушити, само јој је придало нов прелив. Она му је
опростила; од тога доба он је још више сматрао себе недостојним ње, морално се још више
сагибао пред њом, и тако још више ценио своју незаслужену срећу.