Page 381 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Алексије Александрович се хладно поклони, и пољубивши руку женину упита је за
здравље.

- Чини ми се да је боље - рече она избегавајући његов поглед.
- Али као да имате грозничаву боју лица - рече он наглашавајући реч »грозничаву«.

- Сувише сам разговарала с њом - рече Бетси - осећам да је то егоистично с моје стране, и
зато идем.

Она устаде, али Ана, поцрвеневши одједном, брзо је ухвати за руку.

- Не, поседите, молим вас. Треба да вам кажем... не, вама - обрати се она Алексију
Александровичу, и руменило јој покри врат и чело. - Не могу и нећу да ишта сакријем од вас -
рече она.

Алексије Александрович пуче прстима и обори главу.
- Бетси ми је говорила да гроф Вронски жели да дође к нама да се опрости пред свој

полазак за Ташкент. - Она није гледала у мужа, и очевидно је журила да каже све, иако јој је
то било тешко. - Ја сам одговорила да га не могу примити.

- Ви сте казали, драга моја, да ће то зависити од Алексија Александровича - поправи је
Бетси.
- Не, ја га не могу примити, и то ничему и не... - Одједном застаде и упитно погледа у

мужа (он није гледао у њу). - Једном речју, нећу...
Алексије Александрович се помаче и хтеде да је узме за руку.

Првим покретом, она отргну своју руку од његове влажне руке са великим набреклим
жилама, која је тражила њену; али, очевидно, присили себе и стеже његову руку.

- Хвала вам много на вашем поверењу, али… - рече, осећајући збуњено и јетко да оно што
би могао лако и јасно решити сам, не може разматрати у присуству кнегиње Тверске, која му
се чинила оличење оне грубе силе што има да руководн његовим животом у очима света, и
која му смета да се преда осећању љубави и праштања. Он застаде гледајући у кнегињу

Тверску.
- Е, збогом, лепа моја! - рече Бетси устајући. Пољуби Ану и изиђе. Алексије
Александрович пође да је испрати.

- Алексије Александровичу! Ја вас познајем као истински великодушног човека - рече
Бетси зауставивши се у малом салону и особито јако му стегнувши још једанпут руку. - Ја сам
страно лице, али ја толико волим њу и поштујем вас, да допуштам себи један савет. Примите

га. Алексије Вронски је оличена част; и путује за Ташкент.
- Хвала вам, кнегињо, на вашем учешћу и савету. Али питање о томе да ли жена може кога
примити или не, решиће она сама.

Рече то и, по навици, подиже достојанствено обрве, али одмах помисли: какве год да су
речи, достојанства у његовом положају не може бити. Уосталом то је опазио и по

уздржаваном, пакосном и подругљивом осмеху којим га Бетси погледа после његових речи.