Page 443 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XVII

Гостионица губернијске вароши у којој је лежао Николај Љевин била је једна од оних
губеренијских гостионица које се уређују по новим, усавршеним обрасцима, са најбољим
намерама за чистоћу, удобност, па чак и елеганцију, али које се са публиком која их посећује
изванредно брзо претварају у прљаве механе са претензијом на савремену савршеност, и које
самом том претензијом постају горе од старинских, просто прљавих гостионица. Ова је

гостионица већ дошла била у то стање. Војник у прљавом мундиру који пуши цигару пред
вратима, и који треба да представља вратара; гвоздене, пролазне, мрачне и непријатне
степенице; отресити келнер у прљавом фраку; општа дворана са прашњавим букетом цвећа
од воска који украшава сто: нечистоћа, прашина и запуштеност свуда, а у исто време некаква
нова, савремено железничка и сама задовољна ужурбаност гостионице - изазваше код
Љевина и његове супруге, после њиховог младеначког живота, најтежи утисак, особито тим
што се лажан утисак који је гостионица истицала никако није слагао с оним што их је

очекивало.
Као и увек, после питања од које цене собу желе, показало се да ниједне ваљане собе није

било: једну добру собу заузео је железнички ревизор, другу - адвокат из Москве, трећу -
кнегиња Астафијева са села. Остала је само једна прљава соба, а увече, обећали су,
ослободиће још једну до ње. Љутећи се на жену што је ето све онако како је он очекивао, што
он, стигав, и кад му срце обамире од узбуђења при помисли шта је с братом, мора да се брине
о њој - Љевин, уместо да одмах отрчи брату, поведе жену у одређену им собу.

- Иди, иди! - рече она гледајући у њега бојажљивим погледом кривца.

Он ћутке пође, и на вратима се срете с Маријом Николајевном која је дознала да је дошао,
али није смела да уђе у собу. Она је била тачно онаква какву ју је видео у Москви; иста вунена
хаљина, голе руке и врат, и исто добродушно тупо, унеколико пуније богињаво лице.

- Како му је? Како?
- Врло рђаво. Не устаје. Непрестано вас очекује. Они... Ви сте... са супругом.

Љевин у први мах није разумео шта је збуњује, али она одмах објасни.

- Ја ћу се уклонити, отићи ћу у кухињу - рече она. - Њима ће то бити по вољи. Они су чули,
познају их, и сећају их се из иностранства.

Љевин сад схвати да је она имала на уму његову жену и није знао шта да јој одговори.
- Хајдемо, хајдемо! - рече он. Али тек што пође, отворише се врата од његове собе и Кити
провири. Љевин поцрвене од стида и љутине на жену која је и себе и њега постављала у

тежак положај; али Марија Николајевна поцрвене још више. Она се сва згрчи, и поцрвене
готова да заплаче; дохвати обема рукама крајеве мараме и поче их црвеним својим прстима