Page 508 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

ништа што бих могао навести против самога осећања. Ако бих бирао само по разуму, ништа
боље не бих могао наћи!«

Сећао се доста жена и девојака које је познавао, али се није могао сетити девојке која би
у толикој мери сједињавала у себи све, баш све особине које је он, хладно размишљајући,
желео да види у својој жени. Варењка је имала сву драж и свежину младости, али није била
дете; а ако га је волела, волела га је свесно, као што треба да воли жена - то је било прво.
Друго, она је била не само далеко од свега световног, него је очевидно осећала одвратност
према свету, а међутим познавала је свет, и имала све манире жене из доброга друштва без

којих Сергије Иванович није могао ни замислити свога друга у животу. Треће, она је била
религиозна, и то не као дете, нејасно религиозна и добра, каква је, на пример, Кити, него је
њезин живот заснован на религиозним убеђењима. До ситница је Сергије Иванович налазио
у њој све оно што је желео код жене: била је сирота и инокосна, тако да неће довести са
собом гомилу родбине и њихов утицај у мужевљев дом, као што је случај код Кити; она ће за

све бити обавезна своме мужу, како је он увек и желео да буде у његовом будућем породичном
животу. И сад, та девојка која има све те особине, воли њега. Он је био скроман, али није
могао то не видети. И он воли њу. Једини противразлог - биле су његове године. Али, његова
је лоза дуговечна, он нема ниједне седе длаке, нико му не даје четрдесет година, а сећао се
како је Варењка говорила: да само у Русији људи од педесет година сматрају себе старцима,

док у Француској човек од педесет година сматра себе dans la force de l’âge, [167] а човек од
[168]
четрдесет је - un jeune homme. А шта могу значити године кад се он осећа душевно млад
какав је био пре двадесет година? Зар није младост ето то осећање што се покренуло у њему
сад, кад је, излазећи с друге стране опет на ивицу шуме, угледао на јасној светлости косих
сунчаних зрака грациозну Варењкину прилику, у жутој хаљини и с котарчицом о руци, како
лаким кораком иде испред стабла старе брезе, и кад се тај утисак од Варењкине фигуре слио
са дивним изгледом пожутеле и косим зрацима обасјане овасне њиве, и иза њиве са изгледом

далеке старе шуме, прошаране жутилом, која се утапала у плаветну даљину.
Срце му се стеже од радости. Обузе га осећање милине. Осети да се одлучио. Варењка,

која се тек беше сагла да откине печурку, подиже се гипким покретом и обазре око себе.
Сергије Иванович упути се одлучним кораком к њој.