Page 507 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 507
IV
Варењка у белом рупцу на црној коси, окружена децом, добродушно и весело заузета
њима, и очевидно узбуђена могућношћу објашњења с човеком који јој се свиђао, беше врло
примамљива. Сергије Иванович ишао је поред ње и без престанка уживао у њој. Гледајући је,
сећао се свих љупких речи које је чуо од ње, свега доброга што је знао о њој, и све је више и
више увиђао да је осећање, које има према њој, нешто особито, нешто што је осетио само
једанпут, и то давно - давно у својој првој младости. Радосно осећање због њене близине,
које се све више појачавало, дође дотле да јој он, мећући у њену котарчицу огромну печурку
на танкој дршци коју беше нашао, загледа у очи, и приметивши боју радосног и бојажљивог
узбуђења која покри њено лице, збуни се и сам, и осмехну се на њу ћутке таквим осмехом
који је много говорио.
»Ако је тако - рече он у себи - морам размислити о томе и одлучити; не предавати се, као
деран, заносу тренутка.«
- Идем сад сам, без свих других, да тражим печурке, иначе ће оно што ја берем, остати
незапажено - рече, и пође сам даље од ивице шуме где су ишли по свиластој ниској трави
између ретких старих бреза, пође у дубину шуме где се међу белим брезовим стаблима видела
сива стабла јасике и тамно лесково жбуње, удаљивши се на четрдесет корака и зашавши за
жбун расцветаног евонимуса са његовим ружичастоцрвеним минђушицама, Сергије
Иванович, знајући да га не виде, застаде. Око њега беше потпуна тишина. Само што су у
врховима бреза, испод којих је стајао, зујале непрестано муве, као рој пчела, и покаткад
допирали дечји гласови. Одједном, у близини, на ивици шуме, разлеже се контраалтни глас
Варењкин који је дазивао Гришу; радостан осмејак изби на лицу Сергија Ивановича.
Осетивши тај осмејак, Сергије Иванович заврте главом са неодобравањем над својим
стањем, извади цигару и поче је палити. Дуго није могао да запали жижицу о брезово стабло.
Нежна опна беле коре лепила се око фосфора и огањ се гасио. Најзад се једна жижица
запали, и мирисави дим цигаре, у облику таласастог широког застирача, пође одређено
напред и увис под опуштене брезове гране. Пратећи очима пругу дима Сергије Иванович пође
тихим кораком размишљајући о своме стању.
»А зашто да не? - мислио је. - Кад би ово значило пламен и страст, кад бих носио у себи
само жудњу - узајамну жудњу (могу рећи узајамну), а осећао би при том да се она коси са
целим начином мога живота, кад бих осећао да предајући се тој жудњи изневеравам свој
позив и дужност.. али свега тога нема. Једно што бих могао изнети против, било би што сам,
кад сам изгубио Marie, зарицао се у себи да ћу остати веран њеној успомени. Једино то могу
изнети против свога осећања... То је важно«, говорио је у себи Сергије Иванович, осећајући
уједно да та околност не може за њега лично бити ни од какве важности, само може у очима
других људи кварити његову поетичну улогу. »А осим тога, ма колико тражио, не могу наћи