Page 503 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 503
- Шта, зар хоћеш и Кити да возиш на тим колима? - с укором рече мати.
- Возићемо кораком, кнегињо.
Љевин никад није кнегињу звао maman, као што то чине зетови, и то је кнегињи било
непријатно. Али Љевин, иако је врло волео и поштовао кнегињу, није могао да је зове тако,
јер би тиме оскврнуо осећање према својој умрлој матери.
- Хајдете и ви с нама, maman, - рече Кити.
- Нећу да гледам непромишљене поступке.
- Онда ћу ја ићи пешице. То је здраво за мене. - Кити устаде, приђе мужу и узе га за руку.
- Здраво, али све с мером - рече кнегиња.
-- Је ли готово слатко, Агафја Михаиловна? - упита Љевин смешећи се на Агафју
Михаиловну и желећи да је развесели. - Је ли добро по новом начину?
-- Ваљда је добро. По нашем, прекувано је.
- Па и боље, Агафја Михаиловна, неће се кварити; лед нам се већ растопио, и немамо где
да држимо слатко - рече Кити, појмивши одмах намеру свога мужа, и обраћајући се зато
старици са истим осећањем. - Али је зато ваша туршија, мама каже нигде такве није јела -
додаде она смешећи се и поправљајући на њој повезачу.
Агафја Михаиловна погледа у Кити срдито.
- Немојте да ме тешите, госпођо. Ја само кад погледам у вас и њега, одмах се развеселим -
рече она; груби израз њега, а не њих, гану Кити.
- Хајдете с нама у печурке да нам покажете где их има.
Агафја Михаиловна се осмехну и заврте главом као да би хтела рећи: »Баш бих хтела да се
наљутим на вас, али не могу.«
- Учините, молим вас, по моме савету - рече стара кнегиња - метните поврх слатког
хартију и поквасите је румом, па се и без леда неће уплеснивити.