Page 514 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

VII

Љевин се врати кући тек кад послаше да га зову на вечеру. На степеницама стајаху Кити и
Агафја Михаиловна саветујући се о вину за вечеру.

- Та шта правите такав fuss [172] ? Изнесите што се и обично износи на сто.

- Не може, Стива, знам, не пије... Костја, стани, шта је с тобом? - проговори Кити
хитајући за њим, али он немилостиво, не сачекавши је, уђе крупним корацима у трпезарију и
ступи одмах у општи живахан разговор који тамо подржаваху Васењка Весловски и Степан

Аркадијевич.
- Дакле, хоћемо ли сутра у лов! - рече Степан Аркадијевич.

- Ја молим да идемо - рече Весловски севши попреко на другу столицу и подавивши под
себе дебелу ногу.

- Врло радо, ићи ћемо. А јесте ли већ ловили ове године? - рече Љевин Весловском,
посматрајући његову ногу, с претворном учтивошћу коју је Кити тако добро познавала на
њему, и која му тако није доликовала. - Не знам да ли ћемо наћи барских шљука, али шумских
има много. Само треба поћи рано. Нећете се заморити? Да ниси уморан, Стиво?

- Ја уморан? Никад још нисам био уморан. Ето, да не спавамо сву ноћ! Хајдемо у шетњу!

- Збиља, да не спавамо! Дивота! - потврди Весловски.
- О, у то смо уверени да можеш да не спаваш, и да другима не даш да спавају - рече Доли
мужу с једва приметном иронијом с којом се сад готово увек обраћала мужу. - По мени,

време је. Ја идем, пошто не вечерам.
- Немој, поседи још, Дољењка, - рече Степан Аркадијевич прелазећи на њену страну

великог стола за којим су вечерали. - Имам још много да ти причам.
- Сигурно ништа.

- Знаш ли да је Весловски био код Ане? И опет ће ићи. Они су свега седамдесет врста
далеко од вас. И ја ћу на сваки начин отићи до њих. Весловски, приђи овамо!

Васењка приђе дамама и седе поред Кити.

- Ах, ви сте били код ње, причајте, молим вас! Како је Ана? - обрати му се Дарја
Александровна.

Љевин остаде на другом крају стола, и, не престајући да разговара с кнегињом и
Варењком, запази да се између Степана Аркадијевича, Доли, Кити и Весловског води
живахан и тајанствен разговор. Али не само што се водио тајанствен разговор, него Љевин
спази на лицу своје жене израз озбиљног саосећања док је, не спуштајући очију, гледала у
лепо лице Васењкино који им је нешто живо причао.