Page 517 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Али Костја, ти преувеличаваш - говорила је Кити радујући се у дубини душе јачини
његове љубави према њој која се сада изражавала у његовој љубомори.

- Најстрашније је то што ти - каква си увек, и сада, кад си светиња за мене, кад смо тако
срећни, ми, тако особито срећни, и одједном та мизерија... Не мизерија, зашто да га грдим?
Он ме се ништа не тиче. Али зашто моја, твоја срећа?...

- Знаш, ја схватам сад зашто је ово дошло - поче Кити.

- Зашто? Зашто?
- Видела сам како си гледао кад смо разговарали за вечером.

- Па да!,.. Па да! - уплашено рече Љевин.

Она му исприча о чему су говорилн. И причајући то, гушила се од узбуђења. Љевин
поћута, затим се загледа у њено бледо уплашено лице, и одједном се дохвати за главу.
- Каћа, ја сам те намучио! Опрости, душо моја! То је безумље! Каћа, ја сам ужасно крив. И

зар је могућно било мучити се због такве глупости.
- Мени је тебе жао.

- Мене? Мене? Ко сам ја? Безумник... Али зашто ти да патиш? Страшно је помислити да
сваки туђ човек може нарушити нашу срећу.

- Разуме се, то и јесте оно што вређа...

- Е, неће! Нарочито ћу га задржати код нас цело лето, и просипаће се из мене љубазност
према њему - говорио је Љевин љубећи јој руке. - Видећеш. Сутра... Да, збиља, ми сутра
идемо.