Page 516 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

посаветова и Кити да иде на спавање. Али и то не прође без нових мука за Љевина.
Праштајући се с домаћицом, Васењка хтеде да је пољуби у руку, али Кити, поцрвеневши и
уклањајући руку с наивном грубошћу, због које ју је мати после укорела, рече:

- То код нас није уобичајено.

У Љевиновим очима, она је била крива зато што је допустила такве односе, а још више
зато што је тако незгодно показала да јој се они не свиђају.

- Коме ли је до спавања! - рече Степан Аркадијевич, који, после неколико чаша вина,
попивених за вечером, дође у своје најлепше и песничко расположење. - Пази, Кити! -
говорио је он показујући на месец који се појављивао иза липа - како је диван! Весловски,
ово је таман за серенаду. Да знаш како има диван глас, певали смо путем. Донео је дивне
романсе, има две нове. Требало би да их отпева са Варваром Андрејевном.

Кад се сви разиђоше, Степан Аркадијевич је још дуго шетао с Весловским по стази,
одакле се чуло како удешавају гласове за нову романсу.

Слушајући ове гласове, Љевин је натмурено седео у наслоњачи у жениној соби за
спавање, и упорно ћутао на њена питања о томе шта му је; али кад она најзад, смешећи се,
бојажљиво упита: »Можда ти се нешто није допало код Весловског?« - њему прекипе и
изговори све. Оно што је говорио вређало га је, те га је још више раздраживало.

Стајао је пред њом севајући страшно очима испод натмурених обрва, и притискивао
снажне руке на груди као да је напрезао сву своју снагу да се уздржи. Израз његова лица био
би суров, и чак груб, да у исто време није изражавао и патњу, која је Кити дирала. Јагодице су
му играле, а глас му беше испрекидан.

- Разумеј, нисам љубоморан; то је мрска реч. Ја не могу бити љубоморан, и веровати да...
Не могу казати шта осећам, али то је ужасно... Нисам љубоморан, али ме вређа и понижава
кад неко сме да мисли, сме да гледа у тебе таквим очима...

- А каквим очима? - рече Кити старајући се да се што савесније сети свих речи и покрета
из данашњег вечера, и сваке њихове нијансе.

У дубини душе налазила је да је било нечега онога тренутка кад је Весловски прешао за
њом на други крај стола, али то није смела признати ни пред самом собом, а још мање се
смела одлучити да мужу то каже и тиме појача његове муке.

- А шта може бити примамљиво у мени, оваквој?...

- Ах, - узвикну он ухвативши се за главу. - Да бар то ниси казала!... Значи, кад би била
примамљива...

- Та, Костја, стани, чуј ме! - говорила је она гледајући у њега са патнички сажаљивим
изразом лица. - Шта би могао да помислиш? За мене не постоје људи, нема их, нема... Лепо,
хоћеш ли да никог не видим?

У првом тренутку њу је вређала његова љубомора; било јој је криво што јој је и најмања,
најневинија забава забрањена; али сад би радо жртвовала не само такве ситнице, него све, да
га избави од патње која га је морила.

- Разумеј ужас и комику мога положаја - настави он очајничким шапатом - то да је он у
мојој кући, да он управо ништа непристојно није учинио осим те распуштености и
подвијања ноге. Он то сматра за најбољи тон, и зато ја морам бити љубазан с њим.