Page 515 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Врло је лепо код њих - причао је Васењка о Вронском и Ани. - Ја се, разуме се, не
подухватам да судим, али у њиховој кући осећаш се као у породици.

- Шта намеравају они?
- Чини ми се да ће зиму провести у Москви.

- Како би добро било да се састанемо код њих! Кад ћеш ти ићи? - упита Степан
Аркадијевич.

- Ја ћу код њих провести јули.

- Хоћеш ли и ти? - обрати се Степан Аркадијевич жени.

- Ја сам одавно хтела, и ићи ћу на сваки начин - рече Доли. - Ја је жалим, јер је познајем.
Она је красна жена. Ићи ћу сама, кад ти одеш, и никоме нећу бити на досади. Чак је и боље
без тебе.

- И дивота! - рече Степан Аркадијевич. - А ти, Кити?
- Ја? Што бих ја ишла? - планувши сва рече Кити и обазре се на мужа.

- Познајете ли Ану Аркадијевну? - упита је Весловски. - Она је врло примамљива жена.

- Да - још више црвенећи одговори она Весловском, устаде и приђе мужу.

- Дакле, ти ћеш сутра у лов? - рече она.
За ових неколико минута, особито пак због оног руменила које покри њене образе док је
говорила са Весловским, његова љубомора оде далеко. Слушајући њене речи, он их је већ
разумевао на свој начин. И премда му је доцније било чудно сећати се тога, сад му се чинило

јасно да га она пита хоће ли у лов само зато да дозна хоће ли учинити то задовољство
Васењки Весловском, у кога је, по његовом мишљењу, већ била заљубљена.

- Да, хоћу, - одговори јој он неприродним и самом себи одвратним гласом.
- Боље останите још сутра, Доли се није честито ни видела с мужем; па прекосутра идите
- рече Кити.

Смисао Китиних речи Љевин је већ преводио овако: »Не растављај ме с њим. Што ћеш ти
ићи, мени је свеједно, али мени дај да се наслаћујем присуством овога дивног младића.«

- Ах, ако ти желиш, остаћемо сутра - с особитом пријазношћу одговори Љевин.

Васењка, међутим, не слутећи ни у крај памети какве муке својим присуством
причињава, устаде од стола одмах за Кити, и пратећи је насмејаним, нежним погледом, пође
за њом.

Љевин виде тај поглед. Пребледе, и за тренутак не могаше да одахне. »Како допушта себи
да тако гледа у моју жену!« кипело је у њему.

- Дакле, сутра? Сутра да идемо! - рече Васењка седајући на столицу и подавијајући ногу,
по својој навици.

Љевинова љубомора оде још даље. Он је већ гледао себе у положају обманутог мужа који
је жени и љубавнику потребан само зато да им пружа задовољства и угодности у животу...
Али, уза све то, он љубазно и гостољубиво распитиваше Васењку о ранијем његовом лову,
пушци, чизмама, и пристаде да иду сутра.

На Љевинову срећу, стара кнегиња прекиде његове муке тиме што сама устаде и