Page 539 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Треба решити кад ћете прећи у Москву.

- Збиља, не знам. Знам само да се рађају милиони деце без Москве и без доктора...
Зашто...
- Е, ако је тако...

- Нека буде како Кити хоће.

- С Кити се не може о томе говорити! Хоћеш ваљда да је заплашим? Пролетос је Натали
[189]
Гољицина умрла због рђавог акушера.
- Како ви кажете, онако ћу радити - рече Љевин натмурено.

Кнегиња му поче говорити, али он је није слушао. И премда му је разговор с кнегињом
реметио расположење, није био суморан због тога разговора, већ због онога што је видео крај
самовара.

»Просто немогућа ствар!« мислио је, погледајући покаткад у нагнутога према Кити
Васењку, који јој је уз свој лепи осмејак нешто говорио, и гледајући и у њу како румени и

узбуђује се.
Било је нешто нечисто у Васењкином ставу, у његовом погледу, у његовом осмејку. Љевин
штавише виде нешто нечисто и у пози и погледу Китином. И опет му се смрче пред очима.
Опет се, као јуче, без најмањег прелаза, одједном осети збачен са висине среће, мира и

достојанства, у бездан очајања, пакости и унижења. Опет му сви и све постадоше
непријатни.

- Учините, кнегињо, како хоћете - рече и опет се обзираше.
- Тешка капа Мономаха! - рече му у шали Степан Аркадијевич, очевилно циљајући не
само на разговор с кнегањом, него на узрок Љевивова узбуђења које је приметио. - Што ти

данас тако доцкан, Доли?
Сви устадоше да поздраве Дарју Александровну. Васењка устаде само за тренут, и са

одсуством учтивости према дамама, својственом младићима новог кова, лако се поклони, па
опет настави разговор, засмејавши се нечему.
- Намучила ме је Маша. Рђаво је спавала, и ужасно је јогунасга данас - рече Доли.

Разговор који је Васењка започео с Кити био је онај јучерашњи, о Ани, и о томе да ли
љубав може стати изнад светских услова. Кити је овај разговор био непријатан; узбуђивала ју
је и сама садржина, а и тон којим је разговор вођен, а нарочито што је знала како ће то

дејствовати на мужа. Али је била сувише наивна и невешта да би умела прекинути тај
разговор, штавише, да би умела сакрити оно спољашње задовољство које јој је причињавала
очигледна пажња овога младића. Хтела је да прекине тај разговор, али није знала како. Знала
је да ће њезин муж, ма шта она урадила, све приметити, и да ће све протумачити с рђаве
стране. И заиста, кад је Кити упитала Доли шта је било Маши, и кад је Васењка, очекујући да
се сврши тај за њега досадни разговор, почео равнодушно гледати у Доли, питање Кити
учини се Љевину неприродно и одвратно лукаво.

- Хоћемо ли данас у печурке? - упита Доли.

- Хоћемо, хоћемо, и ја ћу - рече Кити и поцрвене. Хтеде из учтивости да упита Васењку
хоће ли и он, али га не упита. - Куда ћеш, Костја? - са изгледом кривца упита мужа, кад је он
одлучним кораком пролазио поред ње. Израз кривца потврди све његове сумње.