Page 538 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIV

Сутрадан, у десет часова, пошто је већ обишао своју економију, Љевин закуца на врата
собе у којој је спавао Васењка.

- Entrez [187] - викну Васењка. - Опростите, ја тек што сам свршио своје ablutions [188] -
рече он смешећи се, стојећи пред њим само у рубљу.

- Не снебивајте се, молим вас. - Љевин седе крај прозора. - Јесте ли добро спавали?

- Као заклан. А како је данас диван дан за лов!

- Шта пијете: чај или кафу?
- Ни једно ни друго. Ја доручкујем. Баш ми је зазорно. Даме су, мислим, већ устале? Било

би дивно да се сад прошетамо. И да ми покажете коње.
Пошто је прошетао по парку, обишао коњушњицу, и, штавише, заједнички с Весловским
радио гимнастику на барнама, Љевин се врати са својим гостом кући и уђе с њим у салон.

- Одличан лов и колико утисака! - рече Весловски прилазећи Кити која је седела пред
самоваром. - Штета што су даме лишене тих задовољстава!

»Па шта, мора на неки начин говорити с домаћицом«, рече у себи Љевин. Опет је нешто
видео у осмејку, у оном победничком изразу с којим се гост обратио Кити...

Кнегиња, која је седела с друге стране стола с Маријом Власјевном и Степаном
Аркадијевичем, позва к себи Љевина и отпоче с њим разговор о преласку у Москву због
Китиног порођаја, и о припремању стана. Као што за време свадбе Љевину беху непријатне
све припреме, које су својим ништавилом вређале величину онога што се врши, тако му се
сад још увредљивије чињаху припреме за будући порођај, чије су време некако на прстима

израчунавали. Он се једнако трудио да не слуша те разговоре о начину повијања будућег
детета; старао се да окреће главу и да не гледа некакве тајанствене, бескрајно дуге везене
повоје, некакве платнене троугаонике којима је Доли приписивала особиту важност, итд.
Догађај рођења сина (он је био уверен да ће бити син), који су му обећали, али у који он све
још није могао да верује - тако се чинио необичан - представљао му се, с једне стране, као
каква огромна и зато немогућна срећа; с друге пак стране, као тако тајанствен догађај, да му
се и уображено тобожње знање о ономе што ће се десити, и уз то припрема за то као за

нешто обично што сами људи производе - чинило као нешто што и збуњује и понижава.
Али кнегиња није схватала његова осећања, и што он није волео да мисли и говори о

догађају тумачила је лакомисленошћу и равнодушношћу, па му стога никако није давала мира.
Степану Аркадијевичу је наручила да брине за стан, и сад позва к себи и Љевина.
- Ништа ја не знам, кнегињо. Радите како хоћете - говорио је он.