Page 540 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 540

- Машиниста је долазио док нисам био овде, нисам га још видео - рече не гледајући у њу.

      Он сиђе доле, али још не беше изишао из кабинета, кад чу познате женине кораке како
  несмотрено брзо иду к њему.

      - Шта хоћеш? - рече јој он суво. - Ми смо у послу.
      - Извините - обрати се она машинисти Немцу - имам да кажем неколико речи мужу.

      Немац хтеде да изиђе, али му Љевин рече:

      - Не узнемиравајте се.

      - Воз иде у три сата? - упита Немац. - Да не задоцним.
      Љевин му не одговори, и изиђе са женом.

      - Ну, шта имате да ми кажете? - проговори француски.

      Није јој гледао у лице и није хтео да види да она, у њеном стању, дрхти целим лицем и
  има жалостан, потиштен изглед.
      - Ја... ја хоћу да кажем да се овако не може живети, да је то мучење... - рече она.

      - Послуга је ту, у бифеу - рече Љевин срдито - не правите сцене.

      - Онда хајдемо овамо!

      Били  су  у  соби  кроз  коју  се  пролазило.  Кити  хтеде  да  уђе  у  суседну  собу,  али  тамо  је
  Енглескиња радила с Тањом.

      - Хајдемо у врт!
      У врту наиђоше на сељака који је чистио стазе. Не мислећи да сељак види њено уплакано
  и  његово  узбуђено  лице,  не  мислећи  да  имају  изглед  људи  који  беже  од  некакве  несреће,

  брзим корацима су ишли даље осећајући да треба да се изјасне и разувере једно друго, да се
  осете сами и тиме избаве од мука које су обоје осећали.

      - Овако се не може живети! Ово је мучење!
      Ја  патим,  ти  патиш.  Зашто?  -  рече  она  кад  најзад  дођоше  до  усамљене  клупице  у  углу
  липове алеје.

      -  Реци  ми  само  једно:  је  ли  било  у  његовом  тону  нечега  непријатног,  нечистог,
  понижавајуће страшног? - говорио је он и стао пред њу у тачно оном положају, с песницама
  на грудима, као што је стајао пред њом оне ноћи.

      - Било је - рече она дршћућим гласом. - Али, Костја, зар ти не видиш да ја нисам крива? Ја
  сам  још  јутрос  хтела  да  узмем  тон,  али  ови  људи...  Зашто  је  он  дошао?  -  Како  смо  били
  срећни! - говорила је она гушећи се од јецања које је тресло цело њено пуно тело.

      Вртлар је с чуђењем гледао: иако их нико није гонио, ни од чега нису имали да беже, и
  ништа  нарочито  радосно  нису  могли  наћи  на  клупици  -  вртлар  је  видео  да  су  се  враћали
  натраг, поред њега, мирних и сјајних лица.
   535   536   537   538   539   540   541   542   543   544   545