Page 542 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

смешећи се додаде. Е, сад можеш ићи к Фани - рече Маши. - А, ако баш хоћеш, да кажеш
Стиви. Он ће га повести са собом. Може рећи да очекујеш госте. Уопште, он није за нашу
кућу.

- Не, не, ја ћу сам урадити што треба.

- Али ти ћеш се посвађати?...
- Ни најмање. Мени ће то бити тако пријатно и лако, заиста пријатно - сијајући очима

рече Љевин. - Дела, опрости јој, Доли! Она неће више - рече он за малу преступницу, која не
беше отишла к Фани, него је неодлучно стајала према матери гледајући искоса и тражећи
њен поглед.
Мати је погледа. Девојчица зајеца, зари лице у мајчино крило, и Доли јој спусти на главу

своју мршаву руку.
»Шта заједничко има између нас и њега?« помисли Љевин и пође да тражи Весловског.

Пролазећи кроз предсобље он нареди да се прежу каруце за железничку станицу.

- Јуче се опруга сломила - одговори лакеј.

- Онда тарантас, али брже. Где је гост?
- Отишли су у своју собу.

Љевин затече Васењку баш у тренутку кад је овај извадивши ствари из кофера и
разместивши нове романсе, удешавао гамаше за јахање.

Да ли је у Љевинову лицу било нешто необично, или је сам Васењка осетио да је se petit
brin de cour, који је он започео, био неуместан у овој породици, тек њега унеколико (колико је
то могућно за светског човека) збуни Љевинов улазак.

- Зар ви у гамашама јашете?

- Да, то је много чистије - рече Васењка, метну дебелу ногу на столицу да закопча доњу
пређицу, и весело и добродушно се осмејкиваше.
Ох је био несумњиво добар дечко, и Љевину, као домаћину, беше жао и зазорно кад

примети бојажљивост у Васењкином погледу.
На столу је лежао одломак штапа који су јутрос заједно сломили на гимнастици, кад су

пробали да подигну набрекле барне. Љевин узе у руке одломак и стаде чупкати расцепљени
крај не знајући како да почне.
- Хтео сам... - он ућута, али одједном, сетивши се Кити и свега што је било, гледајући му
одлучно у очи, рече: - Ја сам наредио да прежу коње за вас.

- То јест, како то? - рече зачуђено Васењка. - Куда да се возим?

- На железничку станицу - мрачно рече Љевин штрпкајући штап.

- Путујете ли некуда, или се нешто догодило?
- Догодило се да ми гости долазе - рече Љевин, све брже одламајући снажним прстима

крајеве расцепљенога штапа. - Нити ми гости долазе, нити се што догодило, него вас молим
да идете. Можете објаснити себи моју неучтивост како хоћете.
Васењка се исправи.

- Ја вас молим да ми објасните... - достојанствено рече он, појмивши најзад.