Page 566 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

complicirt macht zu viel Klopot [223] - закључи он.

- Wunscht man Dochots, so bat man auch Klopots [224] - рече Васењка Весловски пецкајући
[225]
Немца. - J’adore l’allemand - обрати се он опет Ани са истим осмејком.
[226]
- Cessez - рече му она шаљиво - строго.

- А ми смо мислили да ћемо вас у пољу затећи, Василије Семјоничу - обрати се она
доктору, слабуњавом човеку - јесте ли излазили?

- Јесам, али сам затим умакао - са мрачном шаљивошћу одговори доктор.
- Значи да сте направили добру шетњу.

- Изврсну.

- А како је старица? Надам се да није тифус?

- Тифус или друго, тек не окреће на добро.
- Како ми је жао! - рече Ана, и одавши на тај начин потребну пажњу туђима, обрати се
својима.

- Ипак, према вашем излагању, Ана Аркадијевна, тешко би било конструисати машину -
рече у шали Свијажски.

- Гле, а зашто? - рече Ана с осмејком који је говорио да зна да је у њеном тумачењу
конструкције машине било нешто љупко, што је и Свијажски опазио. Та нова црта младачке
кокетерије непријатно дирну Доли.

- Али зато Ана Аркадијевна просто поражава својим разумевањем архитектуре - рече
Тушкјевич.

[227]
- И те како. Ја сам јуче чуо кад је Ана Аркадијевна казала: строб и плинтус - рече
Весловски. - Да ли тако беше?

- То није никакво чудо, кад се тако много види и чује - рече Ана. - А ви, извесно, не знате
ни од чега се праве куће?
Дарја Александровна виде да је Ана била незадовољна шаљивим тоном између ње и
Весловског, али је и нехотице сама падала у тај тон.

Вронски, у овом случају, поступио је сасвим супротно Љевину. Он, очевидно, није
придавао брбљивости Весловског никакав значај, чак је и подржавао ове шале.

- Деде, реците нам, Весловски, чиме се спаја камење?

- Разуме се, цементом.

- Браво! А шта је цемент?
- Тако, нешто за размазивање, то јест, смеса за замазивање - рече Весловски и изазва
општи кикот.

Разговор за столом, изузев у мрачно ћутање утонулих доктора, архитекте и управника,
није никако престајао, час гладак, час пецкав, а неког би баш и у живац дирнуо. Једанпут и
Дарју Александровну дарнуше у живац, и она се тако наљути да поцрвене; али се затим

присећала да ли није и она казала нешто излишно и непријатно. Свијажски поведе разговор о
Љевину, и причаше о његовом чудноватом мишљењу да су машине само од штете руском