Page 562 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

и сматрате ме за човека који има срца. Ја сам узрок тога положаја. И зато га осећам.

- Ја разумем - рече Дарја Александровна, и нехотице уживајући у њему што тако искрено
и тврдо рече те речи. - Али, баш зато што ви себе сматрате узроком, бојим се да не
преувеличавате - рече она. - Њен је положај тежак у свету, ја разумем.

- У свету је пакао! - мрачно се натмури и нагло одговори он. - Немогућно је замислити
горе моралне муке од оних које је она преживела у Петрограду за две недеље дана... и ја вас
молим да верујете у то.

- Да, али овде, докле год ни Ана... ни ви не осетите потребу за светом...
- Свет! - с презиром рече он - какву бих потребу ја могао имати за светом?

- Све дотле - а то може бити и увек - ви сте срећни и мирни. Ја видим по Ани да је срећна,
потпуно срећна, она је већ успела да ми то и каже - рече Дарја Александровна смешећи се;
али говорећи то, и нехотице посумња сада: да ли је Ана заиста срећна?

Међутим, чинило се да Вронски нимало не сумња у то.

- Да, да - рече он. - Ја знам да је она живахнула после свих њених патња; она је срећна.
Она је срећна у садашњости. Али ја?... ја се бојим онога што нас очекује... Опростите,
желите ли да ходамо?

- Не, свеједно.

- Онда да седнемо овде.
Дарја Александровна седе на клупу у углу алеје. Он застаде пред њом.

- Ја видим да је она срећна - понови он, а сумња у то да ли је Ана срећна, још више порази
Дарју Александровну. - Али може ли се то тако наставити? Да ли смо добро или рђаво
поступили, то је друго питање; коцка је бачена - рече он прелазећи с руског на француски
језик - и ми смо везани за цео живот. Ми смо спојени најсветијим за нас везама љубави. Ми

имамо дете, и можемо имати још деце. Али закон, и сви услови нашег положаја такви су да
се појављују хиљаде компликација, које она, сада, одмарајући се душевно после свих мука и
страдања, не види и неће да види. И то је разумљиво. Али ја не могу да не видим. Моја кћи,
по закону, није моја, него Карењинова. Ја нећу ту варку! - рече он с енергичним покретом
одрицања и мрачно - упитно погледа у Дарју Александровну.

Она ништа не одговори, само погледа у њега. Он настави:

- Сутра ће се родити син, мој син, и он ће по закону такође бити Карењин; нити
наследник мога имена, нити мога имања; и ма како срећни ми били у породици, и ма колико
деце имали, између мене и њих нема везе. Она су Карењини. Схватате ли тежину и ужас
овога положаја! Покушао сам да о томе говорим Ани. Њу то дражи. Она не разуме, и не могу
њој све ни казати. Погледајте сад с друге стране. Ја сам срећан њеном љубављу, али ја морам

имати занимање. Нашао сам то занимање, и поносим се њиме, сматрам га за племенитије од
занимања мојих бивших другова при двору и служби. И, нема сумње, никад нећу заменити
овај посао за њихов. Радим овде, седећи на месту, и срећан сам, задовољан, и ништа нам

више не треба за нашу срећу. Волим овај рад. Cela n’est pas un pis - aller, [218] напротив.
Дарја Александровна осети да је он на том месту свога објашњења нешто побркао, и није

могла добро да разуме у чему је одступање, али је осећала да је он, почевши да говори о
својим интимним односима, о којима није могао говорити с Аном, казао све, и да се питање