Page 63 - Maria Treben - Zdravlje iz Božje apoteke

С тим искуствима сам 1953. дошла у Гризкирхен. Приликом посете једном сеоском домаћинству,
срела сам у штали, при мужи, младу сељанку, мајку два детета. Уместо поздрава, рекла ми је:
"Ако ме ставиш уза зид, одмах ћу ти дозволити да ме упуцаш." Испричала ми је да већ недељама
пати од несносних главобоља; лекар се прибојавао да је реч о тумору и рекао јој да мора у Линц,
на рендген. Још исте вечери сам послала к њој свог сина с бочицом шведен битера, како би га
употребила за облог и како би се у току ноћи ослободила главобоље. Како ли сам била изненађена
када је већ у седам сати ујутро сељак стајао пред мојим вратима! "Шта си то послала мојој жени?
Није прошло ни два минута како је употребила наквашену вату, а већ се ослободила ужасне
главобоље. Ујутро су јој кроз нос у ждрело отишла два чепића боје рђе, дебела као мали прст."
Била је реч о хроничном обољењу чеоних синуса, које је нестало од једног јединог облога са
шведен битером. Ова сељанка се и данас заклиње на њега. Пре више година ималаје прилике
да своју малу ћерку ослободи опасне упале плућа, па сада не дозвољава да њена кућна
апотека остане без ових капи.
Нека жена је месецима боловала од гнојне упале чеоних синуса и није могла да дише на нос, а
уз то је имала и јаке главобоље. Нису јој помогле ни велике дозе антибиотика ни зрачење. Онда је
преко ноћи на чело, очи и нос ставила облог са шведен битером. Већ после првог облога је осетила
побољшање, а након три, које је стављала наредних ноћи, њени дисајни путеви били су слободни;
кроз нос су јој изашли велики чепићи гноја.
Из виђења сам познавала једну младу жену, која је после шестог порођаја била само сенка оне
некадашње жене. Започела сам разговор с њом и сазнала да уопште не може да једе. Сву децу
је послала из куће. Саветовала сам јој да узме шведен битер. После отприлике три недеље, видела
сам је поново здраву и свежу. Рекла је да је шведен битер направио чудо. Да опет све може јести
и да су сва деца с њом у кући. "Било је то као да је нека звер одскочила од мене", рекла је и
испричала ми још како је њена мајка због веома натекле ноге лежала у болници и да је дуго пре
тога ишла помоћу штапа. Примила је 75 инјекција, али јој нису помогле. Онда је својој мајци послала
Рукопис и саветовала јој да узме шведен битер. Овај јој је брзо помогао, тако да је са ногом све у
реду и више се не служи штапом.
Једнога дана сам из Немачке примила писмо у којем ме једна познаница моли да свом душом
прихватим њену нећаку, која је у то време боравила у Галшпаху, у бањи. Када је млада жена први
пут дошла код мене у Гризкирхен, добро сам се била уплашила; извукли су је из кола, ставили јој
под мишке две штаке и, упркос помоћи, обогаљеном телу је било потребно четврт сата да се
попне у мој стан, који се налазио на првом спрату. Зглобови обе ноге били су јој деформисани,
прсти руку згрчени и неспособни да се ухвате за нешто. При ходу је вукла ноге, а горњи део тела
јој се у трзајима бацао према напред. Стајала сам на вратима стана, с обема рукама притиснутим
на груди, и нисам могла рећи ништа осим: "Како се догодило, млада жено, да оболите овако
ужасно?" "Преко ноћи, после четвртог порођаја", одговорила је. Изненада, такорећи преко ноћи,
ова млада лепа жена остала је да лежи у кревету као богаљ. У Немачкој су је вукли од лекара до
лекара, али нико није могао да јој помогне. Током четири године двапут годишње је одлазила у
Галшпах код доктора Цајлајза, који је морао да јој каже да може само да ублажи њене тегобе, а не
и да је излечи. Била сам дубоко потресена када сам видела да је бридом својих деформисаних
шака ухватила шољицу са кафом. Саветовала сам јој да узме шведен битер, који је тада у Немачкој
могао да се купи као "Сгапсатро". Многе апотеке и дрогерије данас праве шведен битер по
наведеном рецепту. Рекла сам јој да га се ухвати као дављеник за сламку. Било је то у фебруару
1964. У септембру исте године ме је млада жена телефоном позвала из Галшпаха, замоливши ме
да је сачекам на аутобуској станици у Гризкирхену. Најпре сам остала без речи, а потом бескрајно
изненађена; из аутобуса је изашла једна млада насмејана жена помажући се само једним штапом.
Њене руке сада нису биле деформисане, а више се није видела ни већина деформитета ногу.
Само су јој колено и глежањ леве ноге још били отечени. И то је сасвим нестало до 3. августа
1965, дакле годину дана касније. Тада је, сасвим здрава и без штапа, последњи пут дошла у
Галшпах. При рађању четвртог детета били сујој страдали бубрези и преко ноћи код ње изазвали
страшне деформације. Три пута дневно је у чашу млаке воде стављала по једну велику кашику
шведен битера и пила га, у гутљајима, пре и после сваког оброка. Иако су биљке биле потопљене
у ракију од жита, бубрези су добро подносили алкохол.

62