Page 16 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 16
- Isuvise. Toga se i bojim. Bojim se sta ce biti kad se probudis. Lovi ribu,
Ahmete Sabo!
Smijao sam se, jer je izgledalo da se podsmijeva. A onda sam se sjetio da je
on podozriv prema svemu sto nije pravilo i zakon, zato mu se nije dopadalo
moje usamljivanje. Usamljenost radja misao, misao nezadovoljstvo,
nezadovoljstvo pobunu.
Ja sam bio daleko od misli na pobunu; samo sam lijeno sanjario.
Jednog dana mi je rekao da ce u radnju doci rodjaci imama iz sela Zupce, sinoc
je imam zadavljen u tvrdjavi sa jos dvojicom seljaka, zato sto Zupcani nisu
htjeli da daju ratnu pomoc. Rodjaci su odmah dotrcali, da ih spasavaju, ali je
pravda bila brza od rodjacke brige. Danas su culi sta se desilo, pa ce pisati
molbu da im se izruce lesevi. Ja cu im napisati tu molbu.
- Zasto su ih zadavili?
- Zasto? Pitas me, zasto!
Prvi put otkako smo zajedno, vidio sam da je uznemiren. Glas mu je tih, ali
ustreptao, i promuklo dubok, kao da ga gusi uzbudjenje.
- Sta hoces da ti kazem? Tolike ljude su pobili, a ti trazis razlog zasto su
zadavili imama i dva seljaka iz Zupce! Lovi ribu, Ahmete Sabo!
Izasao je na sokak, a ja sam gledao za njim, zabrinut: mogao bi, u uzbudjenju,
uciniti stogod sto se tesko popravlja.
Koliko li je razlicitih ljudi u tom covjeku?
Zupcani su dosli u gomili, zena imama i jednog seljaka (druga je na porodu,
kako su mi rekli, kao da se pravdaju), braca, sinovi, rodjaci. Stajali su u
malom ducanu, zbijeni, drzeci se jedni uz druge, u gomili, zbunjeni, ali se nisu
tuzili, nisu plakali, na moju srecu i veliko cudjenje. Eto, culi su sta se dogodilo,
rekao je brat imamov, pa mole da im se daju tijela, da ih sahrane u Zupci,
tamo im je sva rodbina. Voljeli bi da to bude odmah, sutra, jer nema razloga
za cekanje, hoce da kaze - vec su mrtvi, vise im u tvrdjavi nisu potrebni, a nije
ni dobro mrtvace dugo drzati nepokopane, usmrde se. Nabavili su tri tabuta, a
dosli su s kolima, pa bi ih sutra rano, ako je ikako moguce, odvukli u selo, zuri
im se, imaju mnogo posla kod kuce, ljeto je, vazdan stvari ima da se
posvrsava, a i ovako ce izgubiti dosta vremena.
Zastao sam, ukocen, zaprepasten njihovim mirnim pricanjem vise nego
nesrecom.
- Zasto ne pises, efendija?
Jedva sam pokrenuo ruku da dovrsim molbu kadiji.
Dzaba, zivot je tezi nego sto sam mislio.
