Page 133 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 133

č
               ć emo   se  još  videti.  Došao    sam    na  nekoliko    dana“,    po eo   je  Mustafa.
               „Čuvaj se da te ovi maheri ne uvuku u neke svoje kombinacije. Ovi naši,
               što se sad pogađaju ko će dobiti kakvu poziciju. Kombinuju, cenjkaju se,

               trče u kadrovsku upravu Kominterne, podvaljuju jedni drugima, a ona
                                                                                                   ć
                                                           ć
               se  s  njima   poigrava.    Iako   ne   ose aju   stvarnost    svoje  zemlje,   ho e    da
               rukovode revolucionarnim pokretom. To ni Lenjin nije mogao! Pratim ja
               te  karijeriste   ve ć  petnaest   godina. Č uvaj     ih  se  i  gledaj  da   se  što  pre
               do epaš    zemlje.   Ina e ć eš   propasti,   a  bilo  bi  mi  te  žao.  Trebalo  je  još  iz
                   č
                                        č
               Beča da se vratiš, još onda kad si video onu potmulu borbu za položaj.
               Daleko od tih beskrupuloznih ljudi i čist od sumnje da si pristalica ma
               koga   od   njih.  U  tom  društvu,   niko   nikome    ne  veruje č im     se  ne  slaže  s
                                                                                   i
                                                                           č
               jednim,    on  je  uveren   da  je  s  onim  drugim.     Po elo   je  to  još  dvadesetih
               godina,    kad   su  se  naši  prvi  emigranti    našli  u  Be u.   Još  onda    su  jedni
                                                                              č
               druge optuživali – te ovaj proneverio pare, te onaj održava neke

               sumnjive     veze.  A  sve  su  to  prirodni   pratioci  života   u  emigraciji,  dok   se
               ljudi bore za funkcije i ugled koji ne zavisi od njihovih ličnih kvaliteta,
               nego od nahođenja drugih. Emigracija je prokletstvo i propast za svakog
               revolucionara. Čim se klupko raspetlja, vraćaj se u Jugoslaviju, po svaku
               cenu. Makar i na robiju!“
                     Potom je Mustafa Čolakoviću rekao da verovatno zna čime se on

               bavi, iako mu nikad o tome nije govorio. Ne zato što mu ne veruje, nego
               što je vezan zakletvom. Svoj posao smatra neophodnim, a za revoluciju
               korisnim.    Po  oceni   svojih  starešina,   ne  radi  ga  loše,  ali  u  dubini  duše  je
               nezadovoljan. Nešto ga vuče u zemlju, na neposredan rad za našu
               partiju. U svetu, krećući se s lažnim pasošem u džepu, opšteći i radeći s
               ljudima koje nikad nije znao, niti oni njega – tim bezimenim vojnicima

               revolucije – često se sećao zemlje i osećao takvu razdiruću nostalgiju da
               je  bežao   u  kakvo   sklonište   i  ležao  bolestan   u  postelji.  Njemu    li no  nije
                                                                                                č
               nimalo stalo do položaja. Poziv revolucionara shvata romantičarski i
               izabrao ga je baš zato što najviše odgovara starom zavereniku iz
               vremena Mlade Bosne, kad je kao mladić                  napustio školu i uobičajeni
               gra anski     kolosek   i  pošao  u  svet  da  se  bije  za  svoje  uverenje.  Put  je  bio
                   đ
               dugačak i neobičan – već          trideset godina on ide njime kao nacionalni
               revolucionar. Zaverenik i komita u odredu vojvode Tankosića.
               Komunista i obaveštajac Crvene armije.
                     Golubićeve proročke reči brzo su se ostvarile. Čolaković                  je, posle
               hapšenja Gorkića, isključen iz rukovodstva KPJ. Potpuno skrhan i

               slomljen sreo je Mustafu u Parizu.
                     Č esto  se Č olakovi   ć  vi ao   s  Mustafom,     koji  je  na  sastanke  dolazio
                                                 đ
               uznemiren i rasejan, pa su tokom večeri obično menjali po nekoliko


                                                          133
   128   129   130   131   132   133   134   135   136   137   138