Page 131 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 131

antagonističkim društveno-ekonomskim formacijama: šta je u njima
               zajedničko, šta posebno, na koji se način to ispoljava, šta omogućuje
               vladajućima da u pojedinim društvenim formacijama vrše svoju vlast ne

               samo    golom    prinudom,      nego   i  obmanom      i  varkom.   Iako   je  na  robiji  i
               sam prevodio Kapital, Čolaković               se više interesovao za konkretne
               probleme. Recimo, za situaciju u Nemačkoj, odakle se Mustafa upravo
               bio vratio. Kakav će biti rasplet u toj zemlji, iz koje su stizale sve strašnije
               vesti o krvavim progonima komunista i javnom spaljivanju na lomači
               knjiga progresivnih pisaca. Mustafa se na to mrštio: „Sad kusamo što

               smo sami skuvali, a kusaćemo dugo, sve do novog rata. Može se govoriti
                                                                                                   č
                                     ć
               i  pisati  šta  ko  ho e  i  šta  želi,  ali  ja  ne  verujem  da ć e  se  tamo  išta  u initi
               bez rata, za koji se Krup i društvo spremaju, a Hitlera guraju ispred sebe
               kao svog trubača. Sve ostalo su puste želje, a stvarnost Nemačke je
               drukčija.“

                     Ponekad       bi   Mustafu       Čolaković      nalazio     malo     odsutnog       i
               zamišljenog. Ležao je u krevetu, ruku sklopljenih na potiljku, i zurio u
                                                                                        č
               tavanicu.    Pogledom      mu   je  davao  znak    da  sedne   i,  ne  mi u ć i  se  nikud,
               govorio    mu   bole ivo:   „Ajde    zapevaj   neku   našu!“   Voleo   je  pesmu Ima l’
                                    ć
               jada ko kad akšam pada. U takvom raspoloženju Mustafa nije bio ni za
               kakav ozbiljan razgovor. Skočio bi, možda, i Čolakoviću predložio da

               zajedno izađu. Besciljno su vrljali moskovskim ulicama i bulevarima ili
               svraćali kod nekih Mustafinih prijatelja, koji su ga dočekivali raširenih
                           đ
               ruku.   Me u     njima   bilo  je  ne  samo   njegovih    drugova    iz  službe,   nego   i
               običnih građana, s kojima je on održavao prijateljske veze.
                     Jednog dana on je Čolakovića upoznao sa omalenim, fizički gotovo
               neuglednim čovekom, koga je predstavio kao Feđu. Svi zajedno otišli su

               u Dom bivših političkih osuđenika i izgnanika, gde su poznavali na
               desetine starih revolucionara i revolucionarki. Sve su to bili ljudi u
               poodmaklim godinama, neki već              blizu osamdesete, mahom bolešljivi i
               nesposobni       za    teži    fizički   rad.    Eventualno       su    učestvovali      u
               organizacijama Crvene pomoći,          koje  su  ih  pozivale   da  mladima     govore   o
               revolucionarnoj prošlosti i borbi protiv carskog samodržavlja. Na

               rastanku, Feđa je pozvao Mustafu i Čolakovića da posete njegovu
               majku, ukorivši Mustafu što joj se nikad ne javlja, a ona se stalno za
               njega raspituje. Feđa je bio rođeni brat Staljinove žene Nadežde
               Alilujeve, koja je godinu dana ranije umrla ili, kako se po Moskvi
               šaputalo, izvršila samoubistvo. S njihovom majkom Olgom Mustafa se

               upoznao jednog leta na lečenju u Kislovodsku. Bio je pažljiv prema
               starici,  šetao   je  s  njom, č inio   joj  sitne  usluge   i  ne  znaju i   da   je  ona
                                                                                          ć
               Staljinova tašta.


                                                          131
   126   127   128   129   130   131   132   133   134   135   136