Page 301 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 301
Pariza. Pisao je rubriku Noćni Pariz: gde se i šta najbolje jede. S njim me
je upoznao fotoreporter Lajfa Džon Filips. Iz Monda sam poznavao sve,
od Bev-Merija do Švebela i Fontena. Dolazio mi je č esto i tadašnji
urednik Ekspresa Servan-Šrajber. Posle Staljinove smrti, interesovalo ga je
šta mi mislimo. Rekao sam: ’Zna Staljin šta radi!’ Parafrazirao sam jedan
stari vic, popularan u Jugoslaviji posle smrti Nikole Pašića: ’Zna Baja šta
radi!’ Servan-Šrajber je to objavio u Ekspresu.“
„Posle povratka u zemlju, godinama ste bili podsekretar i zamenik
ministra spoljnih poslova Koče Popovića.“
„Iz tog perioda sećam se jednog prijema u Belom dvoru. Postojalo je
neslaganje između partijskog Politbiroa i našeg ministarstva oko
priznavanja Istočne Nemačke. Mi smo se zalagali da se malo sačeka sa
odlukom. Koča Popović me je zamolio da pokušam da Titu izokola
objasnim naš stav. Prišao sam Titu, koji je bio u nekom razgovoru.
Naljutio se i nije hteo da razgovara. Posle minut-dva, prišao mi je i pitao
me šta sam hteo. Seli smo, razgovor je bio toliko spontan i prijateljski da
sam ja, ohrabren, mašući rukama, u jednom trenutku nesmotrenosti
zakačio čašu sa crnim vinom i ono se delimično razlilo i na njegove bele
pantalone. Očekivao sam bukvalno svašta, ali se Tito samo nasmejao.“
„SSIP je, zbog te vaše nespretnosti, verovatno pristao da prizna
Istočnu Nemačku?“
„Bilo je onako kako je rešio Politbiro CK KPJ.
Vrlo zanimljiv susret imao sam 1959. na zasedanju OUN u
Njujorku, sa sovjetskim predstavnikom Kuznjecovim. Pitao me gde je
Koča, rekao sam mu da je otišao na Kubu da se sretne sa predstavnicima
nove revolucionarne vlade Fidela Kastra. ’Šta ć e tamo, to je jedan
beznačajan buržoasko-demokratski prevrat!’“
„Kako je bilo u Londonu?“
„Odnosi sa Britanijom bili su uglavnom dobri. Imao sam kontakte
sa Makmilanom, ali ređe nego s kasnijim premijerom Daglasom
Hjumom. Iako je predstavljao desno krilo Konzervativne partije, bio je
otvoren i konkretan. Edvard Hit je više pažnje poklanjao frazeologiji i
spoljašnjim efektima nego stvarnom sadržaju problema o kojima smo
razgovarali.
Makmilan mi je bio pomalo zagonetan. Nekada je fino i razgovetno
govorio, a nekada je samo mrmljao, tako da ga uopšte nisam razumeo.
Ispočetka sam svaljivao krivicu na sebe: zbog nepoznavanja svih nijansi
engleskog jezika. Međutim, jedan prijatelj, Englez, objasnio mi je da on
to u delikatnijim situacijama namerno radi.“
„U Italiji ste ambasador bili skoro pet godina i, za to vreme,
301