Page 61 - Milomir Marić - Deca Komunizma

izvršenje revolucije. A ona pak, po mišljenju Markovića, neće biti
rezultat objektivnih uslova u samoj Jugoslaviji, nego će svoj glavni
potisak dobiti spolja. Od pobedonosne revolucije u glavnim

zapadnoevropskim zemljama, Nemačkoj i Italiji, na prvom mestu. Otuda
njegova parola, povodom Obznane: Ne dajmo se provocirati! Otuda
njegovo prikazivanje stanja u KPJ posle Obznane kao – povlačenje u
redu.“
ć
Broj komunista u zemlji preko no i je opao sa 60 ili 80 hiljada na
nekoliko hiljada, stotina ili čak desetina.

Doktor Sima Marković je prvi među vođama KPJ shvatio značaj
nacionalnog pitanja u novoformiranoj jugoslovenskoj državi. Mnogo
ranije nego što je na Drugoj partijskoj konferenciji u Beču, 12. maja 1923,
na osnovu friške preporuke Kominterne i neuspeha legalne Nezavisne
radničke partije Jugoslavije na majskim parlamentarnim izborima 1923,

na kojima su građanske opozicione stranke iz redova „ugnjetenih“ nacija
odnele veliku pobedu, odlučeno da vođstvo pokreta „angažira sve
drugove koji se interesuju nacionalnim i plemenskim pitanjima da se ta
pitanja u partijskoj štampi odmah počnu principijelno obrađivati“.
Pored brojnih istupa u Ustavotvornoj skupštini u kojima je govorio da
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca može opstati kao demokratska

država ili je jednostavno neće biti, Marković je svoje stavove o
nacionalnom pitanju, koji su se unekoliko menjali od toga da postoji
jedan odnosno tri naroda, najcelovitije izložio u delima Nacionalno pitanje
u svetlosti marksizma i Ustavno pitanje i radnička klasa.
Pošao je od toga da je jugoslovenska država relativno kasno
stvorena, kad je istorijski period nacionalnooslobodilačkih borbi u

Evropi (od Francuske revolucije do 1871) odavno bio završen. Otuda
nema jedinstvene jugoslovenske nacije. Narodna veća naših krajeva pod
Austrougarskom samo su pozvala srpsku vojsku da održi red i spreči
revoluciju, čime su hrvatska i slovenačka buržoazija dobrovoljno
kapitulirale pred srpskom.
Međutim, Marković je verovao da dok Hrvati i Slovenci ostaju pri

svojoj želji „održanja“ nove državne celine, dotle nacionalno pitanje
treba posmatrati kao pitanje unutrašnjeg uređenja države. Dakle, kao
ustavno pitanje. „Marksistički proletarijat nije ljubitelj malih država“, pa
Sima pretpostavlja da „ni naš marksistički proletarijat ne bi mogao želeti
manju državu nego što je današnja“. Pod ustavnim pitanjem

podrazumevao je slobodni sporazum Srba, Hrvata i Slovenaca, kao
potpuno ravnopravnih naroda, koji imaju pravo na samoopredeljenje,
uključujući i pravo na otcepljenje od današnje države. Najbolje rešenje

61