Page 149 - Pyotr Ouspenskii - U potrazi za čudesnim

pažnja upravljena na nešto drugo. Štaviše, to »nešto drugo« bi
moglo biti u meni kao i izvan mene.
Već prvi pokušaji kod ovih podela pažnje pokazali su mi
svoje mogućnosti. Istovremeno sam dve stvari video jasno.
Prvo sam shvatio da samo-sećanje kao rezultat ovog meto­
da nema ničeg zajedničkog sa »samo-osećanjem« ili »samo-ana-
lizom«. Bilo je to novo, veoma interesantno stanje sa čudno
znanim ukusom.
Drugo što sam shvatio bilo je da se trenuci samo-sećanja
događaju u životu, mada retko. Osećaj novog stvarala je samo
namerna navala tih momenata. Zapravo sa njima sam bio blizak
od ranog detinjstva. Dolazili su ili u novim i neočekivanim okol­
nostima, na novim mestima, na putovanjima, medu novim lju­
dima, kada, na primer, odjednom čovek pogleda oko sebe i kaže:
KAKO JE TO ČUDNO! JA NA OVOM MESTU; ili u veoma
emocionalnim trenucima, u trenucima opasnosti, u trenucima
kada je potrebna hladna glava, kada čovek čuje sopstveni glas i
posmatra i vidi sebe spolja.
Sasvim jasno sam video da su moja prva sećanja u životu,
u mom slučaju veoma rana, bila SAMO-SEĆANJA. Shvativši
ovo mnogo toga se prosvetlilo. Uvideo sam da se sećam samo
onih trenutaka prošlosti u kojima sam se SEĆAO SEBE. Za dru­
ge SAMO ZNAM DA SU SE DESILI. Nisam u stanju da ih pri-
zovem u potpunosti, da ih ponovo iskusim. Međutim trenuci u
kojima sam se setio sebe, bili su živi i ni na koji način se nisu
razlikovali od sadašnjosti. Još uvek sam se plašio donošenja za­
ključaka. Ali sam već video da stojim na pragu velikog otkrića.
Uvek me je iznenađivala moja slaba i nedovoljna memorija. Ta­
ko mnogo stvari nestaje. Iz ovog ili onog razloga za mene je to
bila osnovna apsurdnost života. Zašto se toliko toga iskusi da bi
se kasnije zaboravilo? Bilo je u tome i nečeg unižavajućeg.
Čovek oseća nešto što mu se čini velikim, misli da to nikada neće
zaboraviti; prođu godina, dve — a od toga ne ostaje ništa. Sada
mi je postalo jasno zašto je to bilo tako i zbog čeg ne može bi­
ti drugačije. Ako u našem sećanju ostaju živi samo trenuci sa­
mo-sećanja jasno je zašto je ono tako jadno.
Sve sam shvatio prvih dana. Kasnije, kada sam počeo da
učim kako da delim pažnju, video sam da samo-sećanje daje di-