Page 162 - Platon - Država
P. 162

—   Razume   se.
                 592       —   i  kod  počasti  će  paziti  na  isto:  neke,  za  koje
                      bude  mislio  da  će  ga  učiniti  boljim,  primaće  i  uživati  do­
                      brovoljno,  a  od  onih  za  koje  bude  pomislio  da  bi  mogla
                      poremetiti  njegovo  stanje  duše,  kloniće  se  i u  privatnom
                      i  u  javnom  životu.
                           —   Pa,  ako  se  toliko  bude  brinuo  ο  tome,  on  onda
                      neće  hteti  ni  da  se  bavi  javnim  poslovima.
                           —   Hoće,  i  te  kako,  u  svojoj  državi  —  rekoh  —  ali
                      možda  neće  u  onoj  u  kojoj  se  rodio,  osim  ako  ga  slučajno                                      I
                      kakvo  božansko  znamenje  ne  dovede  do  toga.
                            —  Razumem.   Mislim  da  će  to  hteti  u  državi  koju                                   KNJIGA DESETA
                      smo  sada  izgradili  i  koja  postoji  samo  u  mislima,  jer  mi-
                 b     slim  da  je  na  zemlji  nigde  nema.                                    St.
                            —  Ali  —  rekoh  —  možda  za  onoga  koji  hoće  da  je            595a       I.  —  I  tako  —  rekoh  —  mislim  da  smo  našu  državu
                                                                                                          mnogim
                                                                                                                   drugim
                                                                                                                           pogledima
                      vidi  i  koji,  pošto  ju  je  video,  hoće  prema  njoj  da  uredi             i a  u kad  ovo  govorim,  mislim,  pre  zaista  izgradili  savršeno,
                                                                                                                                             na
                                                                                                                                      svega,
                                                                                                                                                pesništvo.'
                       svoju  dušu,  njen  uzor  postoji  na  nebu.  Uopšte  nije  važno
                                                                                                                     to?
                                                                                                                         —
                                                                                                           —
                                                                                                               Kako
                                                                                                                                   on.
                                                                                                                            zapita
                       da  li  ovakva  država  negde  stvarno  postoji  ili  će  tek  u                    —   Tako  što,  ukoliko  ono  podražava,  mi  uopšte  ni­
                       budućnosti  postojati.  Jer  će  takav  čovek  živeti  prema  njoj             smo  hteli  da  ga  primimo.  Sada,  pošto  smo  pojedinačno
                       i  ni  prema  kojoj  drugoj.                                                   pretresli  svaku  vrstu  duše,  još  je,  kako  mi  se  čini,  jasnije
                                                                                                                               2
                            —  Tako  je.                                                         b    da  takvo  pesništvo  uopšte  ne  treba  primiti.
                                                                                                           —   Kako  to  govoriš?
                                                                                                           —   Kažem  to  samo vama — pošto  me vi nećete  tužiti
                                                                                                      pesnicima  tragedija  i  ostalim  mimetičkim  pesnicima;  sve
                                                                                                      se  to  meni  čini  opasno  za  razum  svih  onih  slušalaca  koji
                                                                                                      nemaju  u  sebi  protivlek  u  stvarnom  saznanju.
                                                                                                           —   Na  šta  misliš  kad  tako  govoriš?  —  upita  on.
                                                                                                           —   Moram   to  da  kažem  —  rekoh  —  iako  me  ljubav
                                                                                                      i  poštovanje  koje  od  detinjstva  gajim  prema  Homeru
                                                                                                 c    sprečavaju  da  govorim.  Izgleda,  naime,  da  je  on  prvi  uči­
                                                                                                      telj  i  vođa  svih  ovih  lepih  tragičara.  Ali  čoveka  ne  smemo
                                                                                                      ceniti  više  nego  istinu, 3  i  zato  treba  da  kažem  ono  što
                                                                                                      mislim.
                                                                                                           —   Razume  se.
                                                                                                           —   Slušaj,  dakle,  ili,  još  bolje,  odgovaraj!
                                                                                                           —   Pitaj  samo!
                                                                                                           —  Da  li  mi  uopšte  možeš  reći  šta  je  to  podražava­
                                                                                                      nje?  Ni  ja  sam  ne  znam  određeno  šta  bi  ono  htelo  da
                                                                                                      bude.
                                                                                                           —  Pa  kako  bih,  onda,  ja  to  mogao  znati?
                                                                                                           —  To  ne  bi  bilo  nimalo  čudno  —  rekoh  —  jer  su
                                                                                                596   kratkovidi  ljudi  često  videli  nešto  pre  nego  ljudi  oštra
                                                                                                      vida.
                                                                                                                                                          295
   157   158   159   160   161   162   163   164   165   166   167