Page 214 - Platon - Država
P. 214

vost  (deilia);  umerenost-neumerenost  (akolasia);  pravičnost-nepravičnost
               (adikia).                                                                            64  Ovo  bi  moglo  biti  upućivanje  na  dijalog  Fedon,  gde  su  takvi
                    54  Platon  tvrdi  da  svaki  pozitivitet  ima  svoj  odgovarajući  nega-  dokazi  razvijeni.  Ako  je  tako,  onda  je  to  indikacija  da  je  Država,  ili  bar
               tivitet,  tj.  onu  silu  koja  ga  iznutra  razara,  jer  sve  što  nastaje  mora  i  da  ova  deseta  knjiga  Države,  napisana  posle  Fedona.
               propadne.  Naravno,  to  važi  samo  za  svet,  odnosno,  samo  za  područje         65  Priču  ο  Gigovom  prstenu  izlaže  Platon  u  II  knjizi  (359c  i  dalje).
               „vidljivog"  (horaton).                                                              66  Ο  Hadovoj  kacigi  v.  registar  imena  pod  Had.  Upor.  takođe  ο
                    55  Ostale  zloće  su:  neumerenost,  strašljivost  i  neupućenost.  Ove  tome  dijaloge  Kratil  (404b)  i  Fedon  (XXIX,  80d  passim).
               zloće  jesu  „bolesti  duše",  kao  što  se  tvrdi  gore  (609c),  ali  duša  ne  „pro­  67  Misli  se  na  ustupke  koje  je  Sokrat  napravio  Glaukonu  i  Adei-
               pada i ne gasi se"  zbog  njih,  što  i  Glaukon  malo  niže  odlučno  potvrđuje.  mantu  na  početku  II  knjige  (361a-d;  362e  i  dalje),  naročito  368ab.  Ο  pri­
               Duša  „propada  i  gasi  se  i  odvaja  se  od  tela"  zbog  sopstvenog,  njoj  pri­  rodi  tih  ustupaka  govori  se  u  narednom  pasusu.
                                                                                                    68
               rođenog  zla,  zbog  sopstvene  pokvarenosti.  Sve  nabrojane  antivrhne               Na  to  je  bio  pristao  Trasimah  (352b),  ali  bez  osobitog  odu­
               (609c)  odnose  se,  kao  i  njima  suprotne  vrline,  na  ćelu  dušu,  onakvu  ševljenja.
                                                                                                    69
               kakva  se  u  telu  i  sa  telom  rađa.  Platon  veruje  da  duša  u  takvom  svom     U  II  knjizi,  na  strani  362b.  To  je  ono  vraćanje  duga  koje  je
               trodelnom  obliku  nije  besmrtna,  te  da  se  može  „gasiti",  „propadati"    Sokrat  70 tražio  gore  (612c).
               (raspadati  se)  i  „odvajati  od  tela".  Jedino  je  onaj  „najbolji",  umni  deo    To  znači:  govoriš  ono  što  treba  da  bude,  ali  ne  i  ono  što  bi  u
               duše,  po  Platonovom  verovanju,  besmrtan.  Jedino  on  ne  može  da  pro­    empirijskom  pogledu  bilo  tačno.
                                                                                                    71
               padne,  tj.  ne  može  da  se  raspadne,  jer  je  jedinstven,  nema  delova  na       Naziv  za  sadržaj  IX, X, XI  i XII  pevanja Odiseje.  Platon  ovde po­
               koje  bi  se  smrću  mogao  razložiti.  Ali  taj  umni  deo  duše  može  biti   sebno  aludira  na  sadržaj  XI  pevanja,  gde  Odisej  priča  šta  je  sve  video
               zaslepljen,  zatamnjen  neznanjem,  zaboravom;  potopljen  u  onoj  teles-     prilikom  svog  silaska  u  Hadovo  carstvo,  jer  takvo  pričanje  smatra  ili
               noj  „pećini",  on  može  biti  u  položaju  da  ne  ume  da  razlikuje  biće  od  potpuno lažnim,  ili didaktički pogubnim.
               nebića,  dobro  od  zla,  istinito  od  lažnog,  formu  od  njenog  sadržaja,        72  Izraz  u  rukopisu  je  dvosmislen,  te  se  može  prevesti  na  dva
               itd.  Stoga  se  bavljenje  dijalektikom  i  filozofijom,  taj  „najbolji"  i  načina:  Er  Armenijev  sin,  ili,  Er  iz  Armenije.  No  bilo  bi  čudno  da  neko
               „besmrtni"  deo  duše  spašava  od  zaborava  tj.  ispunjava  se  znanjem,      istovremeno  bude  iz  Armenije  i  Pamfilac  (iz  Pamfilije),  pa  je  stoga
               istinom,  svetlošću,  skida  mu  se  ona  skrama,  te  se  pomoću  znanja       verodostojnije  prvo  rešenje.
               „uzdiže",  vaskrsava,  stupa  u  područje  „nevidljivog".                            73  Slična  vizija  ο  sudijama  nalazi  se  na  kraju  dijaloga  Fedon,  u
                    50  Pretpostavlja  se  da  je  područje  nepravičnosti  područje  života,  dijalogu  Fedar  (248e  i  dalje),  gde  se  takođe  daje  opis  prilika  u  podzem­
               a  ne  smrti,  te  da  onaj  ko  umire  ne  može  samim  činom  umiranja  po­   nom  Hadovom  carstvu.  Isto  u  dijalogu  Gorgija  na  kraju  (523a  i  dalje).
               stati  nepravičniji  nego  što  je  u  životu  bio.  Uz  to,  treba  podsetiti  da   74  To  „vreteno"  je  nalik  na  nekakvo  ogromno  vitlo  sa  nekoliko
               Platon  pravičnost  shvata  kao  poredak  u  duši  i  državi,  a  nepravičnost  „omotača"  različito  udaljenih  od  ose  „vretena".  Slika  „vretena"  kojim
               kao  narušavanje  tog  poretka.  Smrt  jedinke  i  države  pogađa  taj  pore­   se  prede  sudbina  uzeta  je  iz  primitivnih  verovanja,  ali  je  ovde  modifi-
               dak,  ali  ga  ne  čini  gorim  nego  što  je bio.                              kovana  i  razvijena  u  kosmološku  viziju.
                    57  Naravno,  Sokrat  ne  misli  da  nepravičnost  ubija  dušu.  Jedino         75  Država  se  završava  mitom
                                                                                                                             ο
                                                                                                                                                    na
                                                                                                                                             koji
                                                                                                                                                 je,
                                                                                                                                                       mesti-
               se  može  desiti  da  neko  pogine,  ili  bude  kažnjen  smrću,  zbog  svoje  ne­  mično  vrlo  nejasan  način,  uklopljena  Eru,  mitom  u kosmologija.  Mitom
                                                                                                                                i
                                                                                                                                  Platonova
               pravičnosti.  Ali  tada  ne  gine  i  ne umire  njegova  duša,  nego  njegovo  telo.
                    58  U  dijalogu  Fedon  (LVII,  107c)  stoji:  „Kad  bi  smrt  bila  rasta­  ο  prilikama  u  podzemlju  završavaju  se  i  dijalozi  Fedon  i  Gorgija,  ali
                                                                                                                   kosmološko
                                                                                                 u
                                                                                                   ovim
               nak  sa  svime,  bio  bi  to  neočekivan  dobitak  za  nevaljalce  kad  umru,  je  strukturi  dijalozima  data  su  ovde  razmatranje i  prisutno.  Razmatranja
                                                                                                                                         podrobnije,
                                                                                                                              nešto
                                                                                                                                   šire
                                                                                                                                                      i
                                                                                                                                                        ovog
                                                                                                                                                   ali
                                                                                               ο
                                                                                                         kosmosa
               jer  bi  se  s  dušom  oslobodili  u  isti  mah  i  svoga  tela  i  svoga  nevaljal-  puta  u  okvirima  jednog  mita.  Te  dve  činjenice  imaju,  svaka  ponaosob,
               stva."  Ovde  Glaukon,  doduše  u  kondicionalnoj  i  pomalo  ironičnoj  formi,  svoje  značenje.  Prva  razjašnjava  zašto  dijalog  Timaj,  u  kojem  se  na
               u  stvari  kaže  to  isto,  jer  i  on  govori  ο  smrti  kao  „neočekivanom  do­  neuporedivo  opširniji  način  izlaže  platonsko-pitagorejska  kosmologija,
               bitku  za  nepravednika".                                                      počinje  kao  nastavak  dijaloga  izvedenog  u  Državi.  Druga  činjenica,
                    59  Aluzija  na  pogubljenje  Sokrata.                                     naime  da  su  Platonova  kosmološka  razmatranja  uklopljena  u  okvire
                    60  Nepravični  ljudi  moraju  stalno  biti  na  oprezu.                   mita,  preciznije,  u  okvire  izveštaja  „sa  onoga  sveta"  koji  izlaže  jedan
                    61  Platon  specifikuje  zla:  ne  postoji  jedno  univerzalno  zlo,  koje  običan  i  priprost  vojnik,  uz  to  i  Pamfilac  —  Er,  ukazuje  na  rezerve
               sve  uništava  i  razara,  nego  svaki  rod  empirijskih  stvari  ima  svoje  speci­  koje  je  Sokrat  imao  prema  kosmološkim  znanjima.  Primitivna  slika
               fično  zlo  koje  razara  samo  taj  rod.  Time  on  u  stvari  prihvata  relativi  :  koju  ovde  nalazimo  može  se,  dakle,  pripisati  nedovoljnoj  obrazovano­
               zaciju  zla,  ah  samo  za  empirijski  svet:  ono  što  je  za  jedne  rodove  stvari  sti  vojnika  Era,  a  na  posredan  način  i  Sokratovom,  odnosno  Platono­
               zlo,  za  druge  je  dobro.  Lekar  čini  zlo  pojedinim  obolelim  delovima    vom  uverenju  da  se  ο  takvim  stvarima  ne  može  ništa  sasvim  pouzdano
               tela,  jer  ih  seče  i  spaljuje,  ali  istovremeno  Čini  dobro  telu  u  celini,  jer  znati.  Ovo  se  u  izvesnom  smislu  ponavlja  i u  dijalogu  Timaj,  gde  se
               ga  na  taj  način  spašava.                                                    izlaganje  kosmologije  prepušta  jednom  ne  mnogo  poznatom  i  ne  mnogo
                    «  V.  belešku  55/Χ.                                                      značajnom  pitagorejcu  —  Timaju.
                    63                                                                              Platon  inače  na  više  mesta  i  na  jasan  način  saopštava  svoje  re­
                      Uporediti  ovo  mesto  sa  onim  u  dijalogu  Fedon  (XVII,  72b-d),
               gde  se  govori  ο  kružnom  toku  rađanja  i  umiranja  i  zaključuje  se  da  bi,  zerve  prema  mitologiji,  naročito  prema  onim  mitovima  koji  nastaju
               ukoliko  bi  umiranje  bilo  progresivno  i  pravolinijsko,  na  kraju  sve     kao  svojevrsna  rekonstrukcija  daleke  istorijske  prošlosti.  S  druge  stra­
               postalo  mrtvo.                                                                 ne,  on  dosta  često  pribegava  mitovima  kada  je  reč  ο  egzistenciji  duša
                                                                                               posle  smrti  i  pre  rađanja,  dakle  kad  je  egzistencija  u  onostranosti
               398                                                                                                                                       399
   209   210   211   212   213   214   215   216   217   218   219