Page 17 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Prvi metod pokriva imovinsku štetu nastalu od izvesnih opanosti pobrojanih u osiguravajućoj
polisi. Na primer, imovina je osigurana protiv oštećenja od vatre, oluje, vozila itd., zato što su ta oštećenja
bila uključena u polisu. Da bi se dobila odšteta, imovina mora biti oštećena isključivo delovanjem onih
nepogoda koje su pobrojane u polisi. Ukoliko bi, na primer, imovina bila oštećena snežnom lavinom, odšteta
ne bi bila plaćena zato što lavina nije uključena u polisu kao moguća opasnost.
Kod metoda osiguranja od „svih rizika”, pokrivena su sva moguća oštećenja ili gubici, ukoliko se
posebnom klauzulom neki od mogućih uzroka ne isključi. Vlasnik polise mora da proveri da li se šteta koja
je eventualno pričinjena ubraja u pomenute izuzetke. Sledeči navedeni primer, to znači da bi vlasniku
imovine oštećene snežnom lavinom šteta bila nadoknađena, osim u slučaju da je snežna lavina posebno
izuzeta iz polise.
Vlasti podsećaju na ova dva metoda osiguranja: ili mogu imati tačno pobrojana ovlašćenja,
upravo ona koja je narod vlastima dao ili mogu imati svu moć, osim izuzetaka koji se nekim dokumentima
posebno ograničavaju.
Prvi tip je vlast kod slobodnih ljudi; drugi tip je vlast nad robovima. Kraljevi, diktatori i tirani
žele svu vlast u svojim rukama; slobodni ljudi pokušavaju da vlast ograniče na pobrojana specifična ovlaš-
ćenja.
Bilo bi teško ograničiti moć vlasti po metodu „svih rizika”: svaka moguća instanca na kojoj vlast
ne bi smela da deluje morala bi biti navedena. Zadatak koji bi se do detalja opisali precizni uslovi u kojima
vlast ne bi mogla da deluje bio bi nemoguć, posebno ukoliko bi namera bila da se moć vlasti ograniči.
Oci-osnivači Amerike bili su svesni razlike između ova dva metoda i pokušali su da vlast
ograniče po formi „imenovanih opasnosti”: naveli su tačna ovlašćenja koja se daju vlastima. Kongresu je,
između ostalog, dato da: „objavljuje rat”, „da kuje novac”, da uspostavi „poštansku službu i poštanske
puteve” i da „stvara i snabdeva armiju”.
Sledeči dokaz o njihovoj brizi da se ograniči moć vlastima nalazi se u činjenici da su Ustavu
dodali Povelju o pravima. Ona su bila specifična ograničenja ovlašćenja vlastima. Ali najveće ograničenje
svemoći vlasti bio je 10. amandman. On glasi: „Prava koja nisu ovim Ustavom data Sjedinjenim Državama,
niti su uskraćena državama, ostavljena su svakoj pojedinoj državi ili narodu.”
Drugim recima, oci-osnivači dali su nam oblik vlasti „imenovanih opasnosti”. Moć vlasti
ograničili su samo na ono što je specifično pobrojano u Ustavu.
Potvrda ove činjenice često stiže od naših kongresmena, mada ređe nego ranije. Jedan od
zastupnika ove pozicije ograničene moći vlasti, svojim govorom u Predstavničkom domu, 1814, obratio se
naciji:
„Vlada Sjedinjenih Država je vlada ograničenih moći. Uzmite samo ono što vam je dato; vaša
ovlašćenja su posebna i određena-
i to se mora striktno sprovoditi. Sva ovlašćenja koja nisu određena, ostavljena su državama ili narodu. Vaša
vlast je definisana- ne izvodite nikakva dela... ili zaključke osim onih koji mogu biti 'neophodni i
9
odgovarajući da bi se mogli izvršiti' u okviru prava koja su vam izričito data.”
Na žalost, postoje i oni koji veruju da je njihova moć u kongresnim holovima gotovo
neograničena. Većina njih poziva se na klauzulu takozvanog „opšteg blagostanja” u Ustavu, kao na izvor
njihove tobožnje zakonodavne vlasti u svim domenima. Ova klauzula sadržana je u 1. članu, odeljak 8, i
glasi:
„Kongres ima pravo da ustanovljuje i ubira poreze, carine, trošarine, da plaća dugove i stara se o
zajedničkoj odbrani i o opštem blagostanju Sjedinjenih Država...” (kurziv je autorov).
Džejms Medison, jedan od trojice autora „Federalističkih dokumenata”, koji su bili objavljeni sa
ciljem da američkom narodu objasne novi oblik vlasti, napisao je o klauzuli „Opšteg blagostanja” sledeće:
„Ovlašćenja, propisanim Ustavom data federalnim vlastima, su malobrojna i ograničena. Ona koja preostaju
vlastima država su brojna i neograničena” („Federalistički dokument”, br. 45).
A u „Federalističkom dokumentu” br. 41, Medison je pokušao da odgovori zagovorniku široke
interpretacije klauzule „Opšteg blagostanja” koji je napisao: „Ovlašćenja... koja treba obezbediti za... opšte
blagostanje... moraju postati neograničena... u primeni svake sile koja bi možda bila neophodna u cilju...
opšteg blagostanja.”
Medison je napisao da oni koji misle da klauzula „Opšteg blagostanja” daje ogromnu moć
Kongresu „greše” i da je ideja ovog zagovornika „apsurd”.
Pa ipak, ova tvrdnja čuje se širom nacije.
Hju Vilijamson (Hugh Williamson) iz Severne Karoline, član Ustavotvorne skupštine, takođe je
zauzeo stav povodom pomenute klauzule, kada je, 1781, napisao sledeće:
„Ukoliko Kongres neograničeno može da upotrebljava novac u cilju opšteg blagostanja, i ako je

17