Page 22 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Iako oci-osnivači Amerike nisu zakone urezali u kamen, ljudima su pokušali da ograniče pravo
na njihovo neovlašćeno menjanje. Pravila o menjanju ili dopunjavanju Ustava čvrsto su ugrađeni u članove
tog Ustava.
Džordž Vašington je, napuštajući mesto predsednika, u oproštajnom obraćanju narodu Amerike,
govorio i o dopunjavanju Ustava:
„Ukoliko je, po mišljenju naroda, preraspodela ili modifikacija vlasti pogrešna u ponekom delu,
neka se popravi amandmanima na način koji Ustav to propisuje. Ali, neka ne bude promene uzurpacijom, jer,
mada ona u nekoj instanci može biti instrument dobra, obično je oružje kojim se uništavaju slobodne vlasti”.
Negde u isto vreme, britanski profesor Aleksander Frejzer Tejlor (Alexander Fraser Taylor) je
napisao:
„Demokratija ne može da postoji kao stalni oblik vlasti. Ona može da postoji samo dotle dok
glasači ne otkriju da za sebe mogu da izglasaju bogate darove iz državne kase. Od tog trenutka pa dalje,
većina uvek glasa za kandidata koji obećava najveće zahvatanje iz državne blagajne, što rezultira kolapsom
demokratije, zbog labave fiskalne politike, a posle nje obavezno sledi diktatura.”
Ovde je naglašena procedura prema kojoj se demokratski, pa čak i republikanski, oblici vlasti
mogu preokrenuti u diktature.
Ovu tehniku preobražaja demokratije u diktaturu izneo je, godine 1957, član Sekretarijata
komunističke partije Čehoslovačke Jan Kozak (Jan Kozak), u knjizi pod naslovom: Kako je parlament
preuzeo revolucionarnu ulogu u prelasku na socijalizam i učešće narodnih masa. Američka verzija njegove
knjige nosi naslov: Bez ispaljenog metka; komunistička strategija podrivanja predstavničke vlasti. Gospodin
Kozak opisuje takozvano „stezanje klešta”, metod po kojem zaverenici mogu da koriste parlament- „pritisak
odozgo” i gomilu, „pritisak odozdo”- da bi demokratiju pretvorili u diktatura. Gospodin Kozak ovako
objašnjava strategiju:
„Prethodni uslov za izvođenje fundamentalnih društvenih promena i omogućavanje upotrebe
parlamenta u svrhu transformacije kapitalističkog društva u socijalističko je:
a) izboriti se za čvrstu parlamentarnu većinu koja će osigurati i razviti snažan 'pritisak odozgo', i
b) postarati se da ova čvrsta parlamentarna većina ima uporište u revolucionarnoj aktivnosti
5
širokih radničkih masa koje vrše 'pritisak odozdo'.”
Ovo što je izneo gospodin Kozak predstavlja plan preuzimanja vlasti u pet etapa.
Prvi korak sastoji se od infiltriranja zaverenika u vlast („pritisak odozgo”).
Drugi korak je stvaranje istinske ili tobožnje nevolje, obično putem delovanja same vlasti ili neke
situacije u kojoj je vlast trebalo da dejstvuje, a nije.
Treći korak je da gomila koju je okupio pravi ili tobožnji problem, stvoren od strane vlasti ili
zaverenika, zahteva da se problem resi akcijom Vlade („pritisak odozdo”).
Četvrti korak je popravljanje stvarne ili tobožnje situacije od strane zaverenika u vlasti
podnošenjem nekih ugnjetačkih zakona.
Peti korak je ponavljanje poslednja tri. Zakoni koje vlast donosi ne rešavaju problem i gomila
zahteva nove i nove zakone sve dok vlast prirodno ne postane totalitarna, jer poseduje svu moć. A potpuna
moć je i bila cilj onih koji su problem izazvali. Plan je, kako je u svojoj knjizi Svetska revolucija napisala
Nesta Vebster (Nesta Webster), „sistematski pokušaj izazivanja nevolja s namerom da se one iskoriste.
Ovu tehniku koristio je, uz neznatne izmene, Adolf Hitler koji je članove svoje partije slao na
ulice („pritisak odozdo”) da izazivaju teror, za koji je kasnije optuživao Vladu („pritisak odozgo”). Nemački
narod, kojem je Hitler rekao da režim na vlasti- koji je čak donosio i represivne zakone- ne može da zaustavi
teror, poslušao je tog istog čoveka koji je nudio spas: Adolfa Hitlera. On je bio u poziciji da prekine teror.
Jer, on je i bio taj koji ga je prouzrokovao! Obećao je da će mu stati na put kada dobije vlast u svoje ruke.
Narod je poverovao Hitleru i izabrao ga za kancelara. Kada se dokopao položaja, opozvao je svoje jurišnike i
teror je prestao, upravo kao što je i obećao. Hitler je postao heroj: učinio je ono što je rekao.
Postoje ljudi koji su tu istu strategiju prepoznali na delu i prilikom donošenja 18. amandmana na
Ustav. Bio je to amandman o „prohibiciji”. Ukoliko je stvaranje jednog organizovanog sindikata kriminala
bio razlog za donošenja ovog amandmana, onda ono što se dogodilo ima smisla.
Ko god bar malo poznaje ljudsku prirodu, shvatio je da ovaj amandman neće sprečiti ljude da
piju; on će samo naterati ljude da piju ilegalno. Amerikanci su na prohibiciju odgovorili tako što su alkohol
kupovali od onih koji su bili spremni da reskiraju kazne zbog ilegalne prodaje. Što je vlast više pritezala
ilegalnu prodaju pića, to je sve više išla naruku onima koji su hteli da stvore organizovani kriminal. Što je
pritisak bio veći, i cene pića postajale su veće. Kako su cene rasle, tako su i prodavci pića postajali sve
beskrupulozniji. Što beskrupolozniji prodavci, to veći kriminal na ulicama. Što je bio veći kriminal na

22