Page 206 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

poslenih u Vladinim službama bilo kome izvan Izvršnog odeljenja, uključujući, naravno, i kongresne istražne
komitete.
Kakva bi korist bila od davanja Ačesonu imena komunista i njihovih simpatizera, pitao se
Makarti, kada ne bi mogli da se dobiju njihovi dosijei kao dokazi koji bi se predočili narodu.
Šta bi moglo da spreči državnog sekretara da jednostavno prihvati listu, a zatim objavi kako ni
23
jedna osoba sa nje nije ni član Komunističke partije niti rizik po bezbednost, i tako okonča ceo slučaj.”
Senator Makarti poslao je 11. februara 1950. godine telegram predsedniku Trumanu „zahtevajući
od njega da Kongresu pruži na uvid listu svih zaposlenih u Stejt departmentu za koje se smatra da imaju
sumnjiv dosije što se tiče lojalnosti, i da povuče svoje predsedničko naređenje.”
Senator Makarti je bio siguran da će dosijei iz Stejt departmenta dokazati da je u pravu, ali
nikako nije mogao da do njih dopre. Ataše za štampu Stejt departmenta... to je sa gnušanjem odbio. „Ne zna-
mo ni za jednog člana Komunističke partije u Stejt departmentu, a ukoliko nekog otkrijemo, istog trenutka će
biti otpušten.
Oni koji su smatrali da je Makarti oklevetao i okaljao nevine ljude, danas znaju da je on bio
veoma pažljiv u iznošenju imena osoba koje je imao na listi. „Dana 20. februara 1950, ne iznoseći imena sa
liste, svojim kolegama u Senatu dao je kratak rezime činjenica iz dosijea osamdeset jedne osobe - pedeset
sedam sa spiska koji je pomenuo u Vilingu i još dvadeset četiri slučaja od manje važnosti, za koje dokazi
25
nisu bili toliko očigledni.”
Dva dana kasnije: „... imenovan je Specijalni potkomitet Senatskog komiteta za inostrane odnose
i zadužen da sačini punu i kompletnu studiju i sprovede istragu koja će dati odgovor na pitanja da li su osobe
nelojalne Sjedinjenim Državama bile ili su još službenici Stejt departmenta. Umesto da ispituje Makartijeve
optužbe, Komitet je, međutim, ispitivao Makartija. Milard Tajdings (Millard Tydings), predsednik Komiteta,
diktirao je ton istrage. Izjavio je: „Dajte mi tri dana javnog saslušanja i Makarti više nikada neće pokazati
26
svoje lice u Senatu.”
U Sjedinjenim Državama je počelo da se podstiče antimakartijevsko raspoloženje. Čak su i
komunističke novine „Dejli vorker”, 15. aprila 1950, izrazile svoju zabrinutost. „Komunisti su potpuno
27
svesni štete koju im nanosi Makartijeva gomila.”
Gas Hol, prvi čovek američke Komunističke partije, grmeo je: „Članovi Komunističke partije i
28
svi antifašisti zauzeće prvo mesto u borbi za oslobođenje naše zemlje od fašističkog otrova makartizma.”
Makarti je, dakle, morao da se suoči i sa komunistima i sa vladinim istražnim komitetom u
pokušaju da privoli Vladu da se otarasi subverzivnih elemenata za koje se već znalo da postoje unutar njene
strukture.
Izgledalo je da je Makarti odneo pobedu, kada je 4. maja 1950. predsednik Truman promenio
mišljenje i objavio da će dosijei osoba koje Makarti pominje biti dostupni Komitetu. Kada su oni uručeni
Komitetu, Makarti je izneo optužbu da su dosijei „osakaćeni”, „ogoljeni do kostiju” i „neovlašćeno
30
izmenjeni”. Nešto posle toga, 12. jula 1950, Makarti je obznanio dokumente na osnovu kojih je bazirao
svoje optužbe o izmenama dosijea. „Ovi dokumenti predstavljaju pod zakletvom date izjave četiri osobe koje
je Stejt department privremeno zaposlio u jesen 1946. za rad na „Projektu dosije”, čiji je cilj bio, kako su
31
rekli, da se iz ličnih dosijea zaposlenih u Stejt departmentu uklone sve škodljive informacije.”
Makarti je, dakle, sada udario na Stejt department, optužujući ga za prikrivanje istine.
Pored toga, on je američkoj javnosti saopštio da su na konferenciji na Jalti 1945. godine Ruzvelt i
Staljin isplanirali ne samo rat u Koreji, u kojem su tada učestvovale Sjedinjene Države, već i rat u Vijetna-
mu, koji je usledio tek 10-12 godina kasnije. Makarti je 23. septembra 1950. iskazao tešku optužbu: „Na Jalti
je potpisana smrtna presuda mladim ljudima koji danas ginu u brdima i dolinama Koreje. Tamo je potpisana
i smrtna presuda mladićima koji će sutra umirati u džunglama Indokine (Vijetnam).”
Znao je da su sve ove mahinacije samo deo gigantske zavere, i to je javno rekao: „Kako možemo
da razumemo našu sadašnju situaciju ukoliko ne shvatimo da su ljudi u vrhovima vlasti odlučili da nas
odvedu u propast? Sve ovo mora biti produkt gigantske zavere, toliko velike da svaku sličnu pojavu u istoriji
čovečanstva čini patuljastom. Zavere beščašća koje je toliko crno, da će, kada konačno bude razotkriveno,
32
njeni glavari zaslužiti večno prokletstvo svih časnih ljudi...”
Šta se može napraviti od ove neprekinute serije događaja i odluka koji doprinose strategiji
poraza? Ona se ne može pripisati neznanju... Zakon verovatnoće kaže da bi bar deo ovih odluka tada morao
33
da služi interesima zemlje.” (Nadam se da ste zapazili sličnost ove tvrdnje s rečima Džejmsa Forestala da
„doslednost nikada nije znak gluposti.”)
Makarti je počinjao da biva opasan po zaveru koju je neštedimice razotkrivao. Tako je krenuo

206