Page 207 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

posao kompromitacije ovog senatora, koji je trebalo da ga uništi.
To je izgledalo otprilike ovako: „Dopada mi se to što radi, ali mi se ne sviđaju njegovi metodi.”
Ili: „On baca krivicu na ljude bez čvrstih dokaza.”
Makarti je znao da su napadi na njega neosnovani, pa je o tome pisao u svojoj knjizi, objavljenoj
1952: „Kad god pitam ljude koji se žale na moje metode da mi kažu kakve bi metode trebalo da primenim,
oni ćute; veoma često se papagajski ponavljaju fraze komunističkog 'Dejli vorkera' o 'neodgovornim
optužbama' i 'blaćenju nevinih ljudi'. Ali kad god sam upitao za neko ime, jedno jedino ime nevine osobe
34
koja je 'blaćena' ili 'neosnovano optužena', odgovor je bio ćutanje”.
Vlada je 1953. godine podržala Makartijeve optužbe, objavivši 30. jula izveštaj pod naslovom
„Povezane subverzije u Vladinim službama”,koje je sastavio Senatski potkomitet za unutrašnju bezbednost.
Jedan deo tog izveštaja glasi: „Sovjetska internacionalna organizacija izvela je važan i uspešan prodor u
vladu Sjedinjenih Država, i taj prodor nije u potpunosti otkriven. Prodrli su od najnižih sve do najviših
političkih i izvršnih pozicija u našoj Vladi. Uprkos tome što su FBI i druge službe za bezbednost učestalo
slale informacije o ovom komunističkom prodoru, izvršni organi su malo učinili da spreče sovjetske
35
operativce u njihovom uzdizanju u najviše krugove vlasti...”
Ljudi koji su smatrali da se Makarti isuviše približio istini doneli su odluku da mu „smrse
konce”. Tako je 21. januara 1954. održan sastanak na kojem je, u kancelariji državnog tužioca, razrađena
36
antimakartijevska strategija...
Sastanku su prisustvovali: Henri Kebot Lodž (Henry Cabot Lodge), američki ambasador pri
Ujedinjenim nacijama, državni tužilac Herbert Braunel (Herbert Brownell); zamenik državnog tužioca
general Vilijem Rodžers (William Rogers), kasniji državni sekretar kod predsednika Niksona; sekretari u
Beloj kući Šerman Adams i Džerald Morgan (Sherman Adams, Gerald Morgan), i Džon Dž. Adams (John G.
Adams) kancelar Vojnog departmenta.
Na ovom sastanku „odlučeno je da Džon Adams počne da prikuplja detalje koji bi se koristili kao
37
osnova za optužbu protiv senatora Makartija...”
Jedan od pokušaja da se naudi Makartiju bila je i knjiga koju je napisao Ričard Dž. Roveri
38
(Richard G. Rovere), pod naslovom Senator Džozef Makarti.
U glavnim američkim medijima već je bila dobro utemeljena najozbiljnija optužba protiv
Makartija - da zlonamerno „blati” nevine ljude, nazivajući ih raznih imenima.
Gospodin Roveri, koji svakako nije bio senatorov pristalica, u svojoj knjizi nazvao ga je sledećim
imenima: „tiranin”, „bundžija”, „nihilistička vrsta”, „vrištavac”, „politički razbojnik”, „gospodar gomile”,
„praktikant crne magije”, „šampion lažova”, „princ mržnje”, „mogući homoseksualac”, „pravi hipokrit”,
„moralno neuravnotežen”, „verovatno lud”, „blefer”, „prevarant”, „teška pijanica” i „demon”.
Zanimljivo je, posle ovoga, setiti se da je senator bio taj koji je optužen da „blati ljude nazivajući
ih raznim imenima!”
Gospodin Roveri je, međutim, neke ljude voleo. Socijalistu Normana Tomasa nazvao je „odanim
prvakom slobode i pristojnosti”.
Čuveni slučaj „Armija i Makarti” započeo je nekoliko meseci kasnije, 22. aprila 1954, pošto je
Makarti doveo u pitanje odluku Armije da unapredi oficira za koga se sumnjalo da je komunista.
Sledeći korak u uništavanju Makartija desio se 17. maja 1954, kada je predsednik Ajzenhauer,
koji je zamenio Trumana, „izdao izvršno naređenje kojim se zabranjuje svedočenje na kongresnim
39
saslušanjima svim članovima izvršne vlasti, bez prethodne dozvole - koja naravno nikada nije davana.”
Sam Ajzenhauer je priznao da gaji snažna negativna osećanja prema senatoru Makartiju. O
svojim osećanjima govorio je u časopisu „Riders dajdžest” (april 1969): „Od samog početka, mnogi ljudi su
od mene zahtevali... da zgromim Makartija javnim saopštenjem. Kada sam to odbio, bio sam teško
kritikovan sa mnogih strana. U stvari, svakim damarom svoga bića želeo sam da učinim upravo ono na čemu
40
su insistirali moji kritičari - ali, bio sam siguran da bi to bila pogrešna taktika.”
Optužbe protiv Makartija došle su do usijanja 30. jula 1954, kada je senator Rudolf Flenders
(Rudolph Flanders) predložio Senatu rezoluciju kojom se Makarti osuđuje zbog „ponašanja koje ne dolikuje
senatoru”. Rezolucija je imala 46 tačaka, tako da je bio imenovan komitet koji je trebalo da ispita optužbe.
41
Posle saslušanja, Komitet je predložio da se Makarti ukori, ali ne zbog svih 46 tačaka, već samo zbog dve.
Optužbe koje je izneo Flenders nije napisao on sam, niti njegovi sekretari: „Ono što se obično ne
zna jeste da je govor senatora Flendersa kojim se predlaže rezolucija, kao i samu rezoluciju, napisao Nacio-
42
nalni komitet za efikasni Kongres koji je stvorio... Artur Goldsmit...” (Zanimljivo je da je Artur Goldsmit,
tvorac organizacije koja je sačinila optužbu protiv Makartija, isti onaj Artur Goldsmit koji je imao moć da
donosi odluke u ime Komunističke partije Sjedinjenih Država. Setite se da je doktor Dad, član Komunističke
207