Page 249 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

novom etičkom mišljenju, prema kojem se dobija znatno manje, jeste kontrolisani ekonomski rast koji će
sačuvati istrošene resurse i omogućiti ravnomerniju distribuciju prihoda i bogatstva...”
„Takođe je neophodno kontrolisati stopu rasta nataliteta i doći, što je brže moguće, do trenutka
6
kada će rast populacije biti na nuli...”
Kada ljudi koji žive u produktivnijim državama jednom budu pripremljeni da žive sa manje
prihoda, biće otvoren put da se njihovo bogatstvo deli sa zemljama koje su neproduktivnije. Raspodela
bogatstva zove se Novi međunarodni ekonomski poredak, a tu frazu definisao je senator Čarls Persi (Charles
Percy), član Saveta za inostrane odnose (CFR):
„Filosofija u pozadini Novog međunarodnog ekonomskog poretka zasnovana je na činjenici da
razvijenije i bogatije nacije koriste znatno veći deo Zemljinih resursa... nego što to čine manje razvijenije i
siromašnije nacije. Novi poredak poziva na ravnomerniju raspodelu resursa na planeti, među svim narodima i
7
na preraspodelu bogatstva između bogatih i siromašnih država.”
U skladu sa ovim programom, 30. marta 1979, državni sekretar Sajrus Vens (takođe član CFR-a)
obećao je da će Sjedinjene Države učiniti korak napred u pomaganju država u razvoju, sa ciljem da ubrzaju
8
„progresivno kretanje u pravcu ravnomernijeg i zdravijeg novog međunarodnog ekonomskog poretka.”
Stalni napredak u kretanju prema Svetskoj vladi bio je stabilan ne zato što su narodi bogatijih
zemalja slobodnom voljom odabrali takav put pošto su čuli argumente obeju strana, već zato što su ih lagali.
Dobar primer za ovo je članak koji je aprila 1974. u časopisu „Forin afeirs”, glasilu CFR-a, napisao Ričard
Gardner (Richard Gardner), jedan od glavnih savetnika predsednika Džimija Kartera, a kasnije i ambasador u
Italiji. U članku se kaže da će „kuća svetskog poretka morati da se gradi od dna naviše, pre nego od vrha ka
dnu... Poslednji napad na nacionalni suverenitet, koji će ga uništavati deo po deo, biće mnogo uspešniji od
9
staromodnog frontalnog juriša.”
U jednom dokumentu, objavljenom 1961, Sjedinjene Države su detaljno isplanirale transfer
svojih oružanih snaga pod komandu jedne svetske vlade, u ovom slučaju Ujedinjenih nacija. Taj dokument
pod nazivom „Oslobođenje od rata- publikacija Stejt departmenta br. 7277”, pod čudnim okolnostima je
uklonjen iz svih publikacija nekoliko godina posle objavljivanja, no Amerikanci su ipak imali šansu da ga
pročitaju. On je predviđao postepenu predaju svih američkih snaga u ruke svetske policije, i to u tri faze:
- U prvoj fazi značajno bi se redukovala mogućnost država da vode ratove, smanjivanjem obima
njihovih oružanih snaga; drugo, nuklearni kapaciteti smanjili bi se ugovorima o nuklearnom razoružanju;
treće, ojačale bi se snage Ujedinjenih nacija za „održavanje mira”.
- Druga faza donela bi novo značajno smanjenje oružanih snaga država, a uspostavile bi se i
stalne mirovne trupe unutar Ujedinjenih nacija.
- Treća faza ostavila bi državama samo onoliko snaga koliko bi im bilo dovoljno da održavaju
unutrašnji red, ali bi Sjedinjene Države obezbedile ljudstvo za mirovne trupe Ujedinjenih nacija.
Ovaj transfer značio bi da bi generalni sekretar Ujedinjenih nacija postao glavnokomandujući
oružanih snaga Sjedinjenih Država, što je u potpunoj suprotnosti sa Ustavom SAD. Generalni sekretar bi
zatim mogao da prepusti komandovanje ovim novim trupama za održavanje mira svom podsekretaru, koji je
nadležan za sve vojne poslove, podsekretaru zaduženom za poslove politike i poslove Saveta bezbednosti.
Ovu ključnu poziciju od samog osnivanja Ujedinjenih nacija držali su isključivo predstavnici Sovjetskog
Saveza ili predstavnici komunističkih zemalja pod sovjetskom kontrolom. (To je ista ona policija koju su
držali Sovjeti za vreme Korejskog rata, kojoj je morao da šalje izveštaje i general Daglas Mak Artur).
Budući da narod Amerike još nije potpuno spreman da se preda u ruke Ujedinjenih nacija, ovaj
Izveštaj je, kao što smo već pomenuli, povučen iz opticaja i javljeno je da je povučen iz štampe. Ali ljudi koji
se zalažu da Sjedinjene Države postanu deo Svetske vlade nisu se zaustavili. Sledeća tačka ovog programa
odigrala se 30. januara 1976. kada je Veće za svetske poslove (World Affairs Council) objavilo „Deklaraciju
o međuzavisnosti”. Ovaj dokument potpisalo je 126 američkih senatora i predstavnika, od kojih su osmorica
kasnije objavili da povlače svoj potpis, odnosno da su njihova imena upotrebljena bez njihovog znanja.
Bivši senator Džozef P. Klark (Joseph P. Clark), član Veća za svetske poslove, pokušao je da
objasni zbog čega je bila neophodna ova Deklaracija:
„Obim, domet i složenost vlasti se povećavaju- i to će se nastaviti. Ja ću braniti svoj stav da je ova
ekspanzija dobra- a ne loša. Mi smo, svakako, došli do tačke kada možemo konačno da kažemo- da
Džeferson nije bio u pravu: nije najbolja vlast ona koja najmanje vlada (Džeferson je rekao: Najbolja je ona
vlast koja najmanje vlada.) Greška u Džefersonovom obrazloženju je pretpostavka da povećanje obima vlasti
10
vodi ograničavanju ličnih sloboda. To jednostavno nije istina.”

249