Page 38 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

bogatstva. Sledeći korak falsifikatora bio je da od vlasti zatraži da priznanice o zlatu proglasi „zakonitim
sredstvom plaćanja”, a i da imaocima priznanica zabrani da ih pretvaraju u zlato. Ovo je papirne priznanice
učinilo jedinim novcem u opticaju. Zlato nije više moglo biti korišćeno kao novac.
Međutim, to je postavilo novi problem pred falsifikatore. Sada su morali da uključe vlast u svoje
obrasce za povećanje ličnog bogatstva. Poletni čelnik na vlasti često se odlučivao da u potpunosti eliminiše
skladištara („dole s njegovom glavom”) i da isti obrazac sprovodi sam. Ovo je bio ozbiljan problem za
falsifikatore. Morali su da vlastodršca zamene s nekim kome mogu da veruju i ko neće koristiti vlast da bi
uklonio falsifikatore iz zavere. Taj proces bio je skup i izuzetno rizičan, ali ogromno bogatstvo koje se na
ovaj način moglo steći bilo je vredno svih rizika.
Klasični primer ovakve sheme dogodio se u Francuskoj, u periodu od 1716. do 1721. godine.
Događaji su počeli da se odvijaju 1715, posle smrti kralja Luja XIV. Francuska je bila pred bankrotom, sa
ogromnim državnim dugom od preko 3 milijarde livri. Jedna problematična ličnost po imenu Džon Lo (John
Law), čovek koji je bio osuđen za ubistvo, zbog čega je iz Škotske pobegao na kontinent, video je muke
francuske vlasti i s tek krunisanim kraljem sklopio ugovor o spašavanju Francuske. Njegov plan bio je
jednostavan. On je želeo da kontroliše centralnu banku sa isključivim monopolom na štampanje novca.
(Francuska je u to doba bila pod kontrolom privatnih bankara koji su kontrolisali snabdevanje novcem.
Međutim, novac u Francuskoj je počivao na zlatnom standardu i ti bankari nisu mogli da ga obezvrede
izdavanjem više priznanica nego što je bilo zlata). Očajni Kralj ispunio je uslove Džona Loa. Dat mu je
isključiv monopol, a Kralj je dekretom obznanio da je nezakonito posedovati zlato. Džon Lo je tada mogao
da započne sa štampanjem novca bez pokrića, a ljudi nisu mogli da svoj sve bezvredniji papir zamene za
zlato. Na samom početku, ostvaren je kratak period prosperiteta, i Džon Lo je hvaljen kao finansijski heroj.
Francuski dug je otplaćivan, naravno papirnim novcem kojem je padala vrednost, ali to je bila cena
kratkotrajnog prosperiteta. A Francuzi verovatno nisu shvatali da je Džon Lo taj koji je izazvao pad vrednosti
njihovog novca. I kako to obično biva, Kralj i Džon Lo su postali previše gramzivi, tako da se broj papirnih
priznanica isuviše brzo povećavao. Ekonomija je gotovo kolabirala zbog papirnog rasta cena, a prevareni
narod je zahtevao ekonomske reforme. Džon Lo je pobegao da bi spasao glavu, a Francuska je obustavila
štampanje bezvrednog papirnog novca.
Ovakvo štampanje papirnog novca, iza kojeg ne stoji podloga u zlatu, nije jedini metod koji su
falsifikatori primenjivali. Drugi metod je vidljiviji od metoda s papirnim novcem, i zbog toga je kod
falsifikatora manje popularan. Zove se „zakidanje na težini.” Zlato je pretvoreno u monetu tako što ga je
banka iskovala u zlatnike. Ovaj proces sastoji se od rastapanja zlata i deljenja na male potpuno jednake
količine, od kojih se posle iskuju zlatnici. Sve dok se zlatnici prave od čistoga zlata- a svo zlato u opticaju
pretvara se u zlatnike- jedini metod inflacije zlatnog novca je da se nabave dodatne količine zlata (što je, kao
što smo ranije napomenuli, teško, posebno zato što količina zlata dostupna rudarima opada) ili da se povuku
iz opticaja svi zlatnici i istope, a onda njihov broj poveća dodavanjem manje vrednih metala svakom
zlatniku. Takav novoiskovani novac se vraća u opticaj sa istim oznakama kao i prethodni. Ljudi očekuju da
će zlatnike koristiti kao pre, ali pošto je više novca u opticaju, po zakonu ekonomije, cene počinju da rastu.
Ovo zakidanje na težini praktikovalo se još u doba Rimske imperije. Prvi rimski novčići sadržali
2
su 66 grana čistog srebra, ali zahvaljujući praksi zakidanja na težini, za manje od 16 godina njihovi novčići
sadržali su srebro samo u tragovima. Novčići manje vrednosti, koji su sadržali druge, jeftinije metale, ubrzo
su istisnuli preostali srebrni novac, u skladu s još jednim ekonomskim zakonom, koji se zove Greshemov
zakon: „Loš novac uvek potiskuje dobar novac.”
Kao ilustracija ovog zakona može poslužiti kovanje novca u Americi, sredinom šezdesetih, kada
je administracija predsednika Lindona Džonsona potisnula iz upotrebe srebrni novac.
Oci-osnivači Amerike bili su zabrinuti zbog prakse zakidanja na težini, i pokušali su da ovu moć
zadrže izvan ruku falsifikatora. Na nesreću, oni nisu u potpunosti ograničili mogućnost vlastima da zakidaju
na težini novca, kada su Ustavom Kongresu dali sledeće ovlašćenje: „Član 1, Odeljak 8: Kongres će biti
ovlašćen da... kuje novac, reguliše njegovu vrednost i standarde veličine i težine.”
Postoji nekoliko važnih činjenica u ovoj jednostavnoj rečenici.
Prvo, jedino ovlašćenje koje Kongres ima u odnosu na novac jeste da ima pravo da ga kuje.
Kongres, dakle, nema ovlašćenja da štampa novac, samo da ga kuje. Nadalje, Kongres je ovlašćen da odredi
vrednost novca, a ovlašćenje dato za kovanje novca nalazi se u istom delu koji se bavi određivanjem njegove
veličine i težine. To će reći da je namera bila da se vrednost novca odredi kao što je bila određena i dužina
stope koja u sebi sadrži dvanaest inča ili zapremina jedne unce ili jednog kvarta. Cilj ovog ovlašćenja bio je
da odredi konstantne vrednosti, u skladu sa kojima bi se, na primer, stanovnici Kalifornije mogli osloniti na
činjenicu da je stopa koju oni koriste kao mernu jedinicu identična stopi koju koriste u iste svrhe Njujorčani.

38