Page 27 - Thomas Mann - Čarobni breg

Vidi se da je nama stalo do toga da kažemo sve što je povoljno po njega, ali mi o njemu
sudimo bez preterivanja i ne pravimo ga ni boljim ni gorim nego što je. Hans Kastorp nije
bio ni genije ni glupak, i ako za njegovo obeležje izbegavamo reč »osrednji«, to je iz razloga
koji nema nikakve veze sa njegovom inteligencijom a vrlo malo sa njegovom skromnom
ličnošću, to jest iz poštovanja prema njegovoj sudbini kojoj smo skloni da pridamo izvestan
više nego lični značaj. Njegova glava je odgovarala zahtevima realne gimnazije bez potrebe
da se suviše napreže,— ali on takav napor ni pod kojim uslovima i ni za jednu stvar na svetu
ne bi bio voljan da učini; manje iz straha da sebi zada bol koliko stoga što apsolutno nije
video razlog za to ili, tačnije rečeno, nikakav apsolutni razlog; i možda ga mi baš zato i ne
nazivamo osrednjim što je na neki način osećao nedostatak takvih razloga.
Čovek ne živi samo svojim ličnim životom kao jedinka, već, svesno ili nesvesno, i
životom svoje epohe i svojih savremenika, pa ako on opšte i bezlične osnove svoje
egzistencije i smatra kao neposredno date i prirodne i tako je daleko od pomisli da ih
kritikuje kao što je to zaista bio dobri Hans Kastorp, ipak je lako moguće da on oseća da
njihovi nedostaci nekako neodređeno smetaju njegovom moralnom blagostanju. Pojedincu
mogu lebdeti pred očima razni lični ciljevi, namere, nade, izgledi, iz kojih crpe podstrek za
uzvišene napore i za svoju delatnost, ali ako onom bezličnom oko njega, samom dobu, i
pored sve spoljašnje aktivnosti u suštini nedostaju nade i smerovi, ako mu se potajno otkrije
kao nešto bez nade, bez smera i bez izlaza, i ako mu se na pitanje postavljeno svesno ili
nesvesno, ali ipak na neki način postavljeno pitanje o krajnjem smislu, više nego ličnom,
apsolutnom smislu svih napora i sve delatnosti odgovori praznim ćutanjem, takvo stanje

stvari će gotovo neizostavno donekle paralisati napore baš kod poštenog čoveka, i taj uticaj
će, preko duše i morala, moći da se protegne do fizičkog i organskog dela jedinke. Da bi
čovek bio raspoložen za znatan napor koji premaša meru onoga što se obično traži, a kad
doba ne može da pruži; zadovoljavajući odgovor na pitanje »čemu?« — potrebna je ili
moralna usamljenost i neposrednost, što se retko sreće i herojske je prirode, ili pak vrlo
gruba vitalnost. Hans Kastorp nije imao ni jedno ni drugo, i tako je ipak nekako bio osrednji,
iako u jednom neobično časnom smislu.
Mi ovde nismo govorili samo o unutrašnjem stavu toga mladog čoveka za vreme
njegovog školovanja, već i o kasnijim godinama, kad je već izabrao svoj građanski poziv.
Što se tiče njegove karijere u školi, napominjemo da je čak morao da ponovi po neki razred.
Ali sve u svemu, njegovo poreklo, uglađenost njegovih navika i najzad znatan dar za
matematiku, iako lišen svake strasti, pomogli su mu da napreduje, i kad je došlo vreme da
odsluži đački rok, reši on da nastavi studije — da istinu rečemo, poglavito stoga što se time
produžavalo jedno uobičajeno, privremeno i neodređeno stanje i što će tako dobiti u vremenu
da razmisli šta bi najviše voleo da bude, jer on to dugo nije znao, čak ni u osmom razredu
nije još znao, i kad je to najzad odlučeno (jer bi bilo gotovo preterano reći da se upravo on
odlučio), lepo je osećao da je isto tako moglo da bude i drukčije odlučeno.
Ali je bar jedno bilo tačno: uvek je neobično mnogo uživao u lađama. Kao dečačić
ispunjavao je listove svojih svezaka crtajući olovkom ribarske kutere, barke napunjene
povrćem i jedrilice sa pet katarki, i kad je u petnaestoj godini, sa jednog naročitog mesta
smeo da gleda kako se kod Bloma i Fosa spušta u more novi poštanski brod sa dvostrukim
propelerom, »Hanza«, naslikao je vodenim bojama vrlo uspelu i u pojedinostima tačnu sliku
tankoga broda, koju je konzul Tinapel obesio u svojoj privatnoj kancelariji i na kojoj je
naročito prozračnozelena boja uzburkanog mora data sa toliko ljubavi i veštine da je neko
rekao konzulu Tinapelu da je to talent i da od Hansa Kastorpa može postati dobar slikar
pomorskih pejzaža — ocena koju je konzul mirno mogao da ponovi svome štićeniku, jer