Page 28 - Thomas Mann - Čarobni breg

Hans Kastorp se na to samo dobroćudno nasmejao i ni za jedan trenutak se nije zanosio
takvim ludostima i idejama pored kojih se skapava od gladi.
»Mnogo nemaš«, govorio bi mu ponekad ujak Tinapel. »Moj novac dobiće jednom
uglavnom Džems i Peter, to jest ostaće u radnji, a Peter će dobiti samo rentu. Što pripada tebi
dobro je plasirano i donosiće ti siguran dohodak. Ali, živeti od interesa danas nije više
nimalo zabavno ako čovek nema bar pet puta toliko koliko ti imaš, i ako hoćeš da
predstavljaš nešto u našem gradu i da živiš kao što si navikao, onda moraš svojski još da
zarađuješ, zapamti to, sinko moj.«
Hans Kastorp je to zapamtio i potražio je poziv koji bi mu dopuštao da nešto znači i pred
sobom i pred ljudima. A kad ga je jednom izabrao — dogodilo se to na podstrek staroga
Vilmsa, člana firme Tunder i Vilms, koji je jedne subote uveče, dok se igrao vist, rekao
konzulu Tinapelu da Hans Kastorp treba da studira brodogradnju, da je to odlična ideja, i da
potom stupi kod njega, i da bi onda on motrio na mladića — otada je visoko cenio svoj poziv
i nalazio da je doduše vraški komplikovan i naporan, ali zato izvanredan, važan i
veličanstven poziv, i s obzirom na njegovu miroljubivu prirodu svakako nesravnjeno
pogodniji od poziva njegovog rođaka Cimsena, sina polusestre njegove pokojne majke, koji
je po svaku cenu hteo da postane oficir. Pored toga, Joahim Cimsen nije čak imao ni
najzdravija pluća, ali možda bi baš zato poziv na čistom vazduhu, u kome teško da je
ozbiljno moglo biti govora o nekom duhovnom radu i naprezanju, bio za njega svakako bolji,
kako je bar, sa izvesnim omalovažavanjem, mislio Hans Kastorp. Jer prema radu je imao
najveće poštovanje, mada je njega lično rad lako zamarao.

Mi se ovde vraćamo na ono što smo ranije nagovestili, a što se odnosi na pretpostavku da
je štetan uticaj doba na lični život u stanju da utiče i na sam fizički organizam čovekov. Kako
Hans Kastorp ne bi poštovao rad? Bilo bi neprirodno da ga ne poštuje. Prilike su ga nagonile
da ga smatra kao nešto što je bezuslovno za poštovanje, u suštini nije bilo ničeg vrednog
poštovanja sem rada, rad je bio princip pred kojim se opstajalo i propadalo, on je apsolutum
vremena, rad tako reći opravdava sam sebe. Njegovo poštovanje prema radu bilo je dakle
religiozne prirode i, kako se bar njemu činilo, van diskusije. Ali drugo je pitanje bilo da li ga
voli; jer da ga voli, to on nije mogao, ma koliko ga inače poštovao, i to iz prostog razloga što
mu rad nije prijao.
Naporan rad mu je kidao živce, brzo ga je iznuravao, i on je otvoreno priznavao da u
stvari mnogo više voli slobodno vreme, ničim neopterećeno, vreme o kojem ne vise tegovi
napora, vreme koje slobodno leži pred čovekom i nije ispresecano preprekama koje valja
savladati uz škrgut zuba. Ta protivrečnost u njegovom odnosu prema radu zahtevala je,
strogo uzevši, razjašnjenje. Nije li možda bilo tako da bi njemu kako telo tako i duh — prvo
duh, a preko njega i telo — bili voljniji i izdržljiviji za rad, kad bi u dnu duše, tamo gde ni
njemu samom nije bilo sve jasno, mogao da veruje u rad kao apsolutnu vrednost i kao u
princip koji sam sebe opravdava, i da ga ta misao umiri? Ovde se ponovo postavlja pitanje da
li je on osrednji ili više nego osrednji, pitanje na koje ne želimo da odgovorimo kratko i
jasno. Jer mi sebe ne smatramo za panegiričara Hansa Kastorpa i dozvoljavamo pretpostavku
da je u njegovom životu rad prosto malo ometao mirno uživanje u Mariji Mančini.
Kad je tome došlo vreme, on nije bio pozvan da odsluži vojni rok. Njegova unutrašnja
priroda se tome protivila i umela je to da spreči. A bilo je isto tako moguće da je sanitetski
major dr Eberding, koji je posećivao kuću na Harvestehudskom putu, u razgovoru čuo od
konzula Tinapela da bi Hans Kastorp u obavezi da služi vojsku video znatnu smetnju za
svoje univerzitetske studije, započete izvan Hamburga.