Page 32 - Thomas Mann - Čarobni breg

vedrim, svežim jutrom, već se činilo kao da ga prlja na neki lepljiv način. Hans Kastorp se
sećao da je još sinoć čuo nešto slično, ali ga je umor bio sprečio da na to obrati pažnju. Bila
je to neka borba uz prigušen smeh i dahtanje, i njen škakljiv karakter nije mogao ostati dugo
skriven mladome čoveku, mada se u početku, iz dobrodušnosti, trudio da tome prida naivno
obeležje. Toj dobrodušnosti moglo bi se dati i drugo ime, na primer malo bljutavo ime
čistote duše, ili ozbiljno i lepo ime sramežljivosti, ili ponižavajuće ime bojazni od istine i
pritvorištva, ili čak ime mističnog straha i bogobojažljivosti — od svega ovoga bilo je
ponešto u Kastorpovom odnosu prema šumovima iz susedne odaje, a na njegovoj fizionomiji
to se izrazilo u čednoj natmurenosti njegova lica, kao da ne sme i neće da zna ništa o onome
što čuje: izraz smernosti, koji nije bio sasvim originalan, ali koji je on uzimao u izvesnim
prilikama.
Sa takvim izrazom, dakle, vrati se on sa balkona u sobu da ne bi dalje prisluškivao ono
što se tamo zbiva, a što mu se činilo da je ozbiljno, upravo potresno, iako se ispoljavalo uz
kikot. Ali u sobi se još jasnije čulo ono što se događalo s druge strane zida. Bilo je to neko
gonjenje oko nameštaja, kako je izgledalo, jedna stolica se sruši, uhvatiše se, ču se neko
tapšanje i poljupci, i uz to još zvuci valcera, otrcane melodične fraze nekog »šlagera«, pratili
su izdaleka nevidljivu scenu. Hans Kastorp je, s ubrusom u ruci, stajao i prisluškivao protiv
svoje volje. I najednom pocrvene pod puderom, jer što je jasno predosećao da se bliži, došlo
je, i igra je, bez svake sumnje, sad prešla u oblast životinjskih nagona. Sto mu gromova!
pomisli i okrete se da, sa namerno bučnim pokretima, nastavi oblačenje. Najzad, jeste da su
muž i žena, hvala bogu, utoliko je sve u redu. Ali ujutru, usred bela dana, to je ipak

preterano. A čini mi se da ni sinoć među njima nije vladao mir. Na kraju krajeva, oni su ipak
bolesni, pošto se nalaze ovde, ili bar jedno od njih, i bilo bi na svome mestu malo se
pričuvati. Ali ono što je najskandaloznije, mislio je ljutito, to je što su zidovi tako tanki da se
sve jasno čuje, to je prosto nepodnošljivo! Jevtino građeno, naravno, užasno jevtino građeno!
Da li ću posle svega imati prilike da vidim te ljude ili čak da im budem predstavljen? To bi
bilo beskrajno neprijatno. I u ovom trenutku začudi se Hans Kastorp, jer je primetio da
rumen, koja je malopre bila oblila njegove sveže izbrijane obraze, nije nikako nestajala, ili
bar ne ono osećanje vreline koje je pratilo tu rumen, ono je i dalje trajalo i nije bilo ništa
drugo do ona suva vrelina na licu koju je osećao i sinoć, koje se u snu bio oslobodio, a koja
se ovom prilikom opet povratila. To je izazvalo još veće neraspoloženje prema susednom
bračnom paru, štaviše s prezirom na usnama promrmlja nešto vrlo prekorno o njima, a zatim
napravi grešku što lice još jednom osveži vodom, jer to je samo osetno pojačalo zlo. Tako se
dogodi da mu je glas od zlovolje drhtao kad je odgovarao svome rođaku koji je pozivajući ga
lupao u zid, a kad je Joahim ušao, Kastorp nije davao utisak čoveka odmornog i srećnog što
je dočekao jutro.