Page 426 - Thomas Mann - Čarobni breg

nepoštovanje toga odnosa bilo bi naravno prava ludost — ko je sa Klavdijom doživeo,
proveo i proslavio — dakle proslavio jedan — jedan dvadeset i deveti februar. Ja sa svoje
strane nikad nisam mogao da dođem do takve jasnosti, premda sam bio načisto s tim da
svako, ko samo dospe u položaj da o tome misli, mora da računa sa takvim prethodnim
slučajevima, hoću da kažem prethodnicima, premda sam povrh toga znao da je savetnik
Berens — koji se, što vam je možda poznato, kao diletant bavi slikanjem u ulju— da je za
vreme mnogih seansi izradio njen izvanredni portret koji je u pogledu reprodukcije njene
kože tako uspeo, da to, među nama budi rečeno, jako zapanjuje. To mi je zadalo mnogo
muke i glavobolje i zadaje mi još i danas.«
»Vi je još volite?« upita Peperkorn, ne menjajući položaj, to jest ne gledajući u njega...
Velika soba je sve više i više tonula u suton.
»Izvinite, Mener Peperkorne«, odgovori Hans Kastorp, »ali moja osećanja prema vama,
osećanja najvećeg poštovanja i divljenja ne dopuštaju mi da vam govorim o svojim
osećanjima prema vašoj saputnici.«
»A da li ona«, upita Peperkorn tihim glasom, »još i danas deli s vama ta osećanja?«
»Ja ne kažem«, odvrati Hans Kastorp, »ja ne kažem da ih je ona ikad delila. To je malo
verovatno. Mi smo se malopre teoretski dotakli toga predmeta, kad smo govorili o reaktivnoj
prirodi žena. Naravno, na meni nema mnogo toga što bi se moglo voleti. Kakav je moj
format — cenite sami! Ako je i moglo doći do jednog — jednog dvadeset i devetog februara,
to se ima pripisati jedino i samo ženskoj podmitljivosti, a žena se podmićuje na taj način što
muškarac najpre nju izabere — samo moram napomenuti da mi izgleda razmetljivo i

neukusno što sebe nazivam »muškarcem«, dok je Klavdija u svakom slučaju žena.«
»Povela se za svojim osećanjem«, mrmljao je Peperkorn rascepljenim usnama.
»Kao što je i u vašem slučaju još mnogo poslušnije učinila i kao što je po svoj prilici već
mnogo i mnogo puta učinila — s tim mora biti načisto svako ko dođe u položaj — «
»Stanite!« reče Peperkorn, još okrenut glavom u stranu, ali sa ispruženim dlanom prema
sagovorniku. »Nije li prostački da mi tako govorimo o njoj?«
»Ali ne, Mener Peperkorne. Ne, mislim da vas mogu potpuno umiriti. Reč je o čisto
čovečanskim stvarima, — a reč »čovečanski« uzeta je ovde u smislu slobode i genijalnosti
— vi ćete mi oprostiti ovaj možda nešto izveštačen izraz, ali mi je nedavno bio potreban, pa
sam ga prisvojio.«
»Dobro, produžite!« zapovedi tiho Peperkorn.
I Hans Kastorp je govorio tiho, sedeći na ivici stolice pored postelje, nagnut prema
impozantnom starom čoveku, sa rukama među kolenima.
»Jer ona je jedno genijalno stvorenje«, reče on, »a njen muž iza Kavkaza — vi svakako
znate da ona za Kavkazom ima muža — odobrava joj njenu slobodu i genijalnost, bilo iz
tupoglavosti, bilo zato što je inteligentan, jer ja tog momka ne poznajem. U svakom slučaju,
on dobro čini što joj odobrava, jer joj bolest daje pravo na tu slobodu, genijalni princip
bolesti, kome se ona povinuje, i ko god dođe u istu situaciju, dobro će učiniti ako sleduje
njegovom primeru i ako se ne žali ni zbog onog što je bilo ni zbog onog što će još biti...«
»Vi se ne žalite?« zapita Peperkorn i okrenu se licem prema njemu... Izgledao je bledožut
u polumraku; oči su gledale izbledelo i umorno ispod onih čeonih bora kao u idola, a velika,
rascepljena usta stajala su upola otvorena, kao na nekoj tragičnoj obrazini.
»Nisam mislio«, odgovori skromno Hans Kastorp, »da sam ja u pitanju. Moje reči idu za
tim da se vi ne žalite, Mener Peperkorne, i da mi zbog onog što je ranije bilo ne uskratite
vašu blagonaklonost. Meni je u ovom času do toga stalo.«
»Nezavisno od toga«, reče Peperkorn, »mora da sam vam, i ne znajući, zadao veliki bol.«